Antonio Salazar-Hobson je imao četiri godine kad ga je u Arizoni komšijski par oteo od njegove porodice.
Bio je odveden više od 500 kilometara dalje u Kaliforniju, gde je odrastao trpeći stravično zlostavljanje.
Usledilo je potresno putovanje obeleženo ćutanjem, zlostavljanjem i očajničkom željom da se vrati kući.
„Ona je najlepša žena koju sam u životu video.“
To bi pomislio Antonio Salazar-Hobson kad je svakog jutra video majku kako servira buritose i kafu za doručak.
Antonio je rođen u velikoj američkoj porodici meksičkog porekla, kao jedanaesto od četrnaestoro dece.
Njegovi roditelji, Petra i Hezus, bili su sezonski radnici na farmama u Feniksu, u Arizoni.
Antonio nije progovorio do treće godine, ali je obožavao majku.
Ona je bila pozitivni uticaj na sve u domaćinstvu narušenom porodičnim nasiljem, i posebno je vodila računa o njenom zamišljenom, ali ćutljivom dečaku.
„Moj otac, ogroman čovek, obično bi je, pijan i besan, tukao ritualno pet do šest večeri nedeljno.“
Uprkos svim njihovim nedaćama, majka je učinila da se on oseća voljenim i Antoniju se lice razvlači u širok osmeh dok se seća ranih godina.
„Moja porodica me je uključivala u sve, imalo sam vlastiti odred braća i sestara i bio sam potpuno jedan od njih.“
Antonio je danas izuzetno uspešan advokat sa karijerom posvećenom hvatanju u koštac sa moćnim korporacijama, zahtevajući bolje nadnice i uslove za siromašne i marginalizovane radnike.
On nikad nije izgubio slučaj.
Ali pre nego što je počeo da pobeđuje, Antonio je morao sve da izgubi.
Antoniov život u mladosti bio je traumatičan, izolovan i bez glasa.
Pretrpeo je nezamislivu traumu, ali kroz otpornost i duboku vezu sa sopstvenim korenima, našao je način da preživi.
Nežnost koja je postala svirepa
Antoniovi roditelji radili su po čitav dan na farmama voća i poljima pamuka za vrlo nisku nadnicu.
Većina radnika bili su čikanosi – izraz za ljude meksičkog porekla u Sjedinjenim Američkim Državama.
Kod kuće je porodica Salazar govorila samo španski, na jeziku na kojem će Antonio na kraju progovoriti prve reči sa tri godine, na veliko oduševljenje njegove majke.
Njihovi životi su se promenili kad su se Sara i Džon Hobson, belački bilingvalni par, doselili u četvrt prevashodno naseljenu čikanosima.
Obrazovani, ali bez dece, ponudili su pomoć Salazarovima, kojima su isplaćivane niže nadnice nego što im je bilo obećano.
Oni su pozvali decu u njihov dom, poklanjali im cipele i pekli im kolače, brzo stekavši poverenje porodice.
Ali iza njihove ljubaznosti krile su se najstrašnije zadnje namere.
Posle samo nekoliko meseci, Hobsonovi su pitali da li bi Antonio mogao povremeno da ostaje kod njih.
Tad su počela zlostavljanja.
Mučili su ga Hobsonovi, a potom drugi muškarci koje su oni dovodili u kuću.
Zlostavljanje se nastavljalo tokom brojnih vikenda bez znanja njegove porodice, a Antonio je ponovo zanemeo posle prvog napada.
„Postao sam ponovo nem posle prvog zlostavljanja; nisam mogao da govorim sa mojim roditeljima niti bilo kim drugim.
„Osećao sam samo ogromnu sramotu i ogromnu krivicu.“
Na kraju su Antoniovi roditelji primetili da je on prestao da jede i videli su odsutnost u njegovim očima.
Početkom januara 1960. posete su se prekinule.
Izdata je naredba čitavoj porodici da ne dozvoljavaju Hobsonovima da priđu Antoniju.
Nekoliko nedelja kasnije, u februaru 1960, Hobsonovi su se vratili u Antoniov život.
Stigli su u Salazarov dom dok su Antoniovi roditelji radili u polju.
Bio je sa šestoro braće i sestara.
Rudi, koji je imao devet godina, bio je zadužen za njih.
Hobsonovi su im rekli da žele da im kupe sladoled i da im ga donesu, ali da Antonio mora da pođe sa njima.
„Odbio sam i sakrio se.
„Ali jedno od dece je odškrinulo vrata da bolje pogleda i Džon me je ščepao i ubacio u kola i odvezao nas.
„Te noći su me odveli u Kaliforniju.“
Imao je samo četiri godine i četiri meseca.
Preživljavanje u tišini
Skoro 500 kilometara od kuće, Hobsonovi su ga izolovali u zabitom voćnjaku narandži, izložili ga višegodišnjem seksualnom, fizičkom i emocionalnom zlostavljanju, i on je još jednom zanemeo od traume.
„Nisam mogao da shvatim kako da stupim u kontakt sa porodicom. Prosto nisam znao šta da radim.“
Izolovan i bez glasa, stvorio je ritual da bi ostao povezan sa porodicom.
Zakopao je 15 cigli: 13 za njegovu braću i sestre, i dve za njegove roditelje.
Potom ih je ‘vaskrsavao’ svako jutro, šapućući im poruke ljubavi.
„Govorio sam im da ih sve volim, da mi nedostaju. Obećao sam im da ću se vratiti“, ispričao je on.
„To mi je pružilo emocionalnu stabilnost da preživim.“
Prošle su dve i po godine i, u jednom trenutku, on je otkrio farmu pilića na kojoj su radili samo latino radnici.
Oni su govorili španski, Antoniov maternji jezik.
Čitavo leto je proveo sa njima, a kad je žena saznala da je on Meksikanac, počeli su da mu spremaju doručak i ručak svaki dan.
„Niko nije bio tako ljubazan prema meni otkako sam bio otet.
„To me je podsetilo ko sam. Bio sam čikano. Ovo je bio moj narod.“
Kauboj koji ga je spasio
Skoro tri godine posle otmice, Hobsonovi su upisali Antonija u školu kao njihovog usvojenog sina, ‘Tonija S. Hobsona’, zato što su se „brinuli da će biti prijavljeni zbog nepohađanja škole“.
Naučio je da čita engleski i brzo briljirao, iako nikad nije rekao ništa protiv njih.
Kad je stigao letnji raspust, par ga je poslao samog na ranč u Nevadi, gde su ga tri leta zlostavljali drugi muškarci.
„Rekli su mi da ću naučiti da jašem konja. Naravno, nisam znao da je to samo paravan za pedofile.“
Tog trećeg leta, kad je imao devet godina, pokušao je da se ubije.
Pokušaj je bio neuspešan.
Spasao ga je kauboj po imenu Roj, koji je zapretio vlasnicima ranča sudskom tužbom i vratio ga Hobsonovima.
Posle toga, zlostavljanje je prestalo.
Životi para tada su već bili na silaznoj putanji – Džon je izgubio posao, a Sara se okrenula piću i postala nasilna.
Čvrsto rešen da briljira u akademskom životu, Antonio je pronašao mirno mesto za učenje: u vešernici, gde je svake noći provodio sate i sate.
„Rešio sam sebi: Ti si čikano. Ti si ponosan. Obrazovaćeš se i pomagaćeš ljudima.“
Susret sa idolom
Sa 13 godina, Antonio je radio u poljima kao i njegovi roditelji.
U to vreme živeo je sa čikano porodicama i studentskim aktivistima.
Na mitingu Ujedinjenih radnika na farmama, najvećeg sindikata radnika na farmama u zemlji, upoznao je čoveka koji će mu izmeniti život: čuvenog lidera borbe za građanska prava Sezara Čaveza.
Antonio mu je pričao o tome da se vodi kao nestao od četvrte godine, o surovim uslovima rada u poljima i o njegovoj želji da se bori protiv nepravde.
„Rekao sam mu: ‘Berem po poljima i nigde ne vidim toalet za žene. Nema hladne vode za nas, a tu su i razne druge muke.’“
Čavez ga je pozvao da radi sa njim i, godinu dana kasnije, ponudio je Antoniju da postane advokat za radnike.
„Nisam imao drugih snova mimo toga da pronađem porodicu“, rekao je Antonio.
„On mi je podario taj san.“
Antonio je dobio punu stipendiju za Kalifornijski univerzitet u Santa Kruzu.
Dan posle diplomiranja, Hobsonovi su ga izbacili iz kuće.
Otišao je bez ičega sem jednog kofera, ali je iskusio duboki osećaj slobode.
„Pomislio sam: ‘Ovo je sjajan dan. Nikad više ne mogu da me povrede.’“
Antonio više nikad nije video Hobsonove.
Pogledajte video: ‘Ljudima je teško da poveruju da i muškarci mogu da budu silovani’
Obećanje
Antonio je održao obećanje dato Cezaru Čavezu i postao je uspešan advokat za prava radnika, boreći se, ne izgubivši nijedan sudski slučaj, u ime radnika na farmama i marginalizovanih zajednica.
Održao je i obećanje koje je dao u voćnjaku narandži.
Uz pomoć supruge Ketrin, započeo je terapiju i angažovao privatnog detektiva.
Detektiv mu se uskoro vratio sa spiskom imena njegovih braće i sestara.
Antonio se plašio odbijanja od porodice koji bi mogli da ga dožive kao „suviše anglicizovanog“, ali je reakcija njegovog brata Ramona bila neposredna: „Čekali smo sve vreme da nam se javi. Recite mu da me odmah pozove.“
Antoniovo prvo pitanje bilo je: „Da li mi je majka živa?“.
Bila je.
Ponovni susret i isceljenje
Ponovni susret porodice bio je emotivan.
Njegova majka ga je pogledala u oči i zagrlila ga.
Sestre su ga dočekale u suzama.
„Bilo je to kao da sam ponovo dete“, rekao je Antonio.
„Bilo je savršeno.“
Njegova braća su bila rezervisanija, trajno obeležena traumom njegovog nestanka.
Njegov otac je krivio Petru i njegovog sina Rudija, koji je imao devet godina kad ga je zadužio da bude glavni u porodici onoga dana kad je Antonio otet.
Hezus je izbacio Petru iz kuće i poslao Rudija u internat, poznat po ne baš dobrom glasu.
Porodica se nikad od toga nije oporavila.
Antonio je proveo dve godine sa majkom, kuvajući joj i pričajući joj ublaženu verziju onoga kroz šta je prošao.
„Bila je umiljata, vesela. Na njenom licu i rukama su se videle godine teškog rada.
„Duboko sam je poštovao.“
Petra je umrla od bolesti uzrokovane pesticidima, baš kao Hezus.
Ali Antonio je imao dovoljno vremena da joj oda poštu.
Glas za bezglasne
U decenijama koje su usledile, izgradio je trajne odnose sa braćom i sestrama i njihovom decom.
Antonio i Ketrin imaju dvoje dece, a kad su ona dovoljno odrasla, sve im je ispričao.
„Moja deca su mi izuzetno privržena i odana“, kaže on.
„Postigao sam sve što sam postigao samo zbog ljubavi moje žene.
„Uporno mi je ponavljala: ‘Ti to možeš.’ I bila je u pravu.“
Antonio je počeo da javno govori, vodeći kampanje za ljude koji su preživeli zlostavljanje i trgovinu ljudima.
„Bilo je teško ispričati tu priču, ali ona mora da se ispriča“, kaže on.
„Znao sam da se to i dalje dešava. To je nešto veće od mene. Ja sam bio samo jedan od hiljade njih.“
Danas je on energični zastupnik ugroženih.
U srcu njegove borbe su Petra, koja ga je naučila dobroti; Sezar Čavez, koji mu je podario cilj; i zajednice koju brani sa strašću nekoga koji je prošao kroz pakao i izašao iz njega čvrsto rešen da nikada ne prekrši obećanje.
„Kad razmišljam o tome, i tu se zaista ne šalim, shvatam da imate dve opcije u mojoj situaciji:
„Možete da postanete serijski ubica zbog onoga što vam se desilo ili možete da naučite da budete dobrodušni.
„Moja majka me je naučila kako da budem dobrodušan.
„Trčao sam ka svetlu. Ka dobroti. Ka vrednosti mog rada.
„Bez te prvobitne ljubavi, bio bih veoma drugačija osoba.“
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
- ‘Prisiljen da radi na farmi kanabisa zbog porodičnog duga’
- Nevenina priča: Iz kandži prostitucije do umetnice koja hrabri druge
- Slučaj Žizel Peliko: Od „ljubavi na prvi pogled“ do zločina koji je šokirao svet
- „Plašio sam se da ću biti sahranjen u moru“: Zastrašujuće priče žrtava trgovine ljudima
- Od anđela do čudovišta: Turski humanitarac nudio pomoć u zamenu za seks
- Kako razgovarati sa bližnjima koji su pretrpeli seksualno nasilje
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
