Nekoliko zelenih jabuka i mali kolač u sredini preliven kremom

„Debelim ljudima je potrebno samo više samokontrole“.

„To je stvar lične odgovornosti“.

„Jednostavno je, jedite manje“.

Ovo su samo neki od 1.946 komentara čitalaca na tekst o injekcijama za mršavljenje koji sam napisao prošle godine.

Mnogi ljudi, pa i neki medicinski stručnjaci, smatraju da je gojaznost isključivo pitanje snage volje.

Osam od deset ispitanika smatra da gojaznost u potpunosti može da se spreči samo promenom načina života, pokazuje istraživanje sprovedeno u Ujedinjenom Kraljevstvu (UK), Australiji, Sjedinjenim Državama (SAD), i na Novom Zelandu, objavljenom u medicinskom časopisu Lansetu (The Lancet).

Ovakvo razmišljanje je uznemirujuće za Bini Sureš, dijetetičarku koja već 20 godina radi sa gojaznim i pacijentima koji imaju prekomernu težinu.

Sureš veruje da je snaga volje samo mali deo mnogo složenije slike.

„Često viđam pacijente koji su izuzetno motivisani, dobro informisani i koji se uporno trude, a ipak se bore sa viškom kilograma“, kaže ona.

„Izrazi poput ‘snaga volje’ i ‘samokontrola’ su pogrešni“, saglasna je Kim Bojd, direktorka medicinskog odeljenja međunarodne organizacije WeightWatchers koja se bavi pitanjima gojaznosti.

„Decenijama se ljudima govori da treba manje da jedu i više da se kreću i da će tako oslabiti, ali gojaznost je mnogo složenija“, ukazuje doktorka.

Ona i drugi stručnjaci sa kojima sam razgovarao ističu da postoji čitav niz razloga zbog kojih je neko gojazan, a mnogi od njih još nisu u potpunosti razjašnjeni.

Međutim, ono što je sigurno je da su uslovi života i predispozicije različiti.

Ženske noge na vagi za merenje težine — Stav da se kontrola i održavanje telesne težine zasnivaju isključivo na snazi volje je nerealan i nepravedan, tvrdi Bini Sureš, šefica odeljenja za dijetetiku u londonskoj klinici Klivlendu

Britanska vlada pokušava da problem reši zakonskim merama.

Najnovija mera, zabrana reklamiranja nezdrave hrane na televiziji pre devet sati uveče, kao i potpuna zabrana promocija na internetu, stupila je na snagu 5. januara u UK.

Ipak, mnogi smatraju da ni ove mere neće biti dovoljne da se izbore sa sada već ogromnim problemom gojaznosti u UK-u, gde je više od četvrtine odraslih gojazno.

Bitka sa biologijom

„Broj kilograma koji ljudi dobiju u velikoj meri zavisi od gena, a oni su relevantni za svakoga od nas“, objašnjava Sadaf Faruki, endokrinološkinja.

Ona leči pacijente koji su teško gojazni i imaju povezane endokrine poremećaje, a i vodi Studiju o genetskoj gojaznosti na Univerzitetu u Kembridžu.

Određeni geni utiču na moždane puteve koji regulišu osećaj gladi i sitosti, kao odgovor na signale koje želudac šalje mozgu, objašnjava ova profesorka.

„Varijante, odnosno promene u tim genima, prisutne su kod gojaznih ljudi, što znači da češće osećaju glad i da im je teže da budu siti posle obroka“.

Dve žene sipaju hranu u restoranu — Gojaznost može da uzrokuje srčane bolesti, moždani udar, dijabetes tipa 2, i neke vrste raka

Možda najvažniji od tih gena, bar među onima koji su do sada identifikovani je gen MC4R.

Mutaciju ovog gena, koja podstiče prejedanje i smanjuje osećaj sitosti, ima približno petina svetskog stanovništva.

„Drugi geni utiču na metabolizam, odnosno na to koliko brzo sagorevamo energiju“, dodaje profesorka Faruki.

„To znači da neki ljudi dobijaju više kilograma i skladište više masti jedući istu količinu hrane kao drugi, ili vežbanjem sagorevaju manje kalorija“, objašnjava.

Ona procenjuje da verovatno postoji na hiljade gena koji utiču na telesnu težinu, dok za sada nauka detaljno poznaje svega 30 do 40 tih gena.

Pogledajte video o hrani od koje se bolje spava

Naučni dokazi jo-jo efekta dijeta

Međutim, i genetika je samo deo priče o gojaznosti.

Svako od nas ima telesnu težinu koju naš mozak razume ili smatra odgovarajućom, bez obzira na to da li je ta težina zdrava ili ne, objašnjava Endru Dženkinson, stručnjak barijatrijske hirurgije i autor knjige Zašto jedemo previše (Why We Eat Too Much).

To je poznato kao teorija „zadatog“ ili unapred određenog raspona telesne težine.

„Ta zadata telesna težina određena je genetikom, ali i drugim činiocima, kao što su okruženje u kojem se hranimo, nivo stresa i kvalitet sna“, kaže on.

Zbog toga se telesna težina ponaša poput termostata – organizam teži da održava taj željeni raspon.

Ako težina padne ispod te „zadate“ vrednosti, osećaj gladi se pojačava, a metabolizam usporava, baš kao što termostat pojačava grejanje kada je previše hladno.

Kada se ta vrednost jednom „podesi“, izuzetno je teško da je promenimo isključivo snagom volje, tvrdi doktor Dženkinson.

Ova teorija može da objasni i jo-jo efekat dijeta.

„Na primer, ako imate 127 kilograma i vaš mozak ‘želi’ da imate 127 kilograma, a vi pređete na niskokaloričnu dijetu i izgubite 13 kilograma, reakcija vašeg organizma biće ista kao da gladujete“, objašnjava on.

Čovek meri obim struka — Neki ljudi dobijaju više kilograma i skladište više masti jedući istu količinu hrane kao drugi, kaže profesorka Faruki

„Organizam tada reaguje snažnim, gotovo nezasitim apetitom, pojačanim prohtevom za hranom i usporenim metabolizmom“, dodaje on.

„Ti signali gladi su izuzetno snažni koliko i signal žeđi, i tu su da nam pomognu da preživimo, a nezasit apetit je nešto što je zaista, zaista teško ignorisati“.

Kada je reč o naučnom objašnjenju ove pojave, doktor Dženkinson ukazuje na ulogu leptina, hormona koji proizvode masne ćelije.

„On deluje kao signal hipotalamusu, delu mozga koji u osnovi kontroliše našu ‘zadatu’ telesnu težinu, i govori mu koliko uskladištene energije ima telo.

„Hipotalamus zatim očitava nivo leptina i, ako proceni da skladištimo previše energije ili previše masti, automatski menja naše ponašanje tako što smanjuje apetit i ubrzava metabolizam“.

Tako bi leptin trebalo da funkcioniše.

Međutim, u praksi to često ne uspeva, naročito u zapadnim zemljama gde hrane ima na svakom koraku, objašnjava on.

Čokoladice, čips, koka-kola, fanta — Izveštaj britanske Fondacije za hranu (*The Food Foundation*) iz 2025. pokazuje da su računato po kaloriji, zdravije namirnice više nego dvostruko skuplje od manje zdrave hrane

Razlog je što signal koji šalje leptin ide istim putem kao signal insulina.

„Ako je nivo insulina previsok, on zapravo ‘razvodnjava’ signal leptina i mozak odjednom više ne može da prepozna koliko je masti uskladišteno u telu“.

Dobra vest je da ta zadata vrednost telesne težine nije nepromenljiva i može postepeno da se menja stalnim promenama načina života, boljim kvalitetom sna, smanjenjem stresa, i dugoročnim zdravim navikama.

Slično kao kada se termostat podesi na drugu temperaturu, vremenom, spore i dosledne promene mogu da pomognu telu da prihvati novi, zdraviji raspon telesne težine.

Rast gojaznosti u UK-u

Međutim, ništa od navedenog samo po sebi ne objašnjava nagli porast broja gojaznih ljudi, jer na kraju krajeva, naši geni i biološka građa tela se nisu promenili.

Tokom poslednje decenije, beleži se stalni rast broja odraslih koji se svrstavaju u kategoriju prekomerne težine ili gojaznosti.

Analiza Fondacije za zdravlje iz 2025. godine pokazuje da sada više od 60 odsto odraslih u UK-u spada u ovu kategoriju (među kojima je i oko 28 odsto gojaznih).

Ovakav trend delimično može da se pripiše samoj količini i pristupačnosti nekvalitetne, visokokalorične hrane, a posebno ultraprerađenih namirnica.

Kada se tome dodaju agresivni marketing i reklamiranje brze hrane i zaslađenih pića, sve veće porcije i ograničene mogućnosti za fizičku aktivnost (često zbog urbanih uslova i nedostatka vremena), dobija se ovakav spoj izuzetno loših okolonosti.

Kolica za kupovinu između rafova u supermarketu — Vladina zabrana reklamiranja određenih nezdravih namirnica na televiziji pre devet sati uveče, kao i potpuna zabrana oglašavanja na internetu stupila je na snagu 5. januara

„Postali smo gojazniji kao populacija i, naravno, oni koji imaju veću genetsku sklonost su se ugojili“, kaže profesorka Faruki.

Stručnjaci za javno zdravlje ovaj skup okolnosti nazivaju gojaznim okruženjem, izraz prvi put upotrebljen 1990-ih, kada su istraživači počeli da povezuju rast stope gojaznosti sa spoljašnjim činiocima kao što su dostupnosti hrane, marketing i urbano okruženje.

Mnogi stručnjaci tvrde da skup ovih činilaca stvara stalne podsticaje ka prejedanju i fizičkoj neaktivnosti, zbog čega čak i visoko motivisanim ljudima postaje izuzetno teško da održe zdravu telesnu težinu.

Sve to ujedno objašnjava i zašto je snaga volje postala toliko problematičan pojam.

Pogledajte kako ljudi rizikuju živote kupujući „injekcije za mršavljenje“ na internetu

Rasprava o ličnoj odgovornosti

Sedeći u njenoj kancelariji u Gradskom veću Njukasla u Engleskoj, direktorka za javno zdravlje Alis Vajzman vidi hranu svuda oko sebe.

„Tu su kafići, pekare, restorani brze hrane.

„Ne možete da odete u školu ili na posao, a da ne prođete pored nekog mesta gde se prodaje hrana.

„Vidljivost je važna, jer ako na putu do posla prolazite pored mnogo lokala brze hrane, veća je verovatnoća da ćete nešto kupiti.

„Telo gotovo automatski reaguje na hranu u okruženju“.

U gradu Gejtshedu u Engleskoj, gde je Vajzman takođe zadužena za javno zdravlje, od 2015. godine nije izdata nijedna dozvola za novi lokal sa hranom za poneti.

Ipak, na nivou cele zemlje industrija brze hrane i dostave je nastavila da raste i sada vredi oko 26,5 milijardi evra godišnje.

Najviše stredstava za oglašavanje hrane u UK-u se troši na proizvode koji imaju visoki sadržaj masti, soli i šećera, kao što su slatkiši, zaslađena pića, brza hrana, i grickalice, pokazuje najnoviji godišnji izveštaj o tržištu komunikacija britanskog regulatornog tela za komunikacije (Ofcom).

Promotivni materijal - Kupi jedan, drugi dobijaš besplatno — Neki smatraju da su zakoni važni u borbi protiv gojaznosti

Međutim, Vajzman smatra da nove mere kojima se ograničava reklamiranje brze, odnosno zvanično „manje zdrave“ hrane na televiziji i internetu, mogu da daju samo ograničene rezultate.

Prošlogodišnji izveštaj Fondacije za hranu pokazao je i da su računato po kaloriji, zdravije namirnice više nego dvostruko skuplje od manje zdrave hrane.

„U porodicama koje imaju ograničeni budžet veoma je teško priuštiti zdravu ishranu“, kaže Vajzman.

„Ne tvrdim da lična odgovornost nema nikakvu ulogu, ali kada razmislite o tome, moramo da se zapitamo šta se zapravo promenilo.

„Nije da smo odjednom svi izgubili snagu volje“, ukazuje.

Sa tim je saglasna i Sureš.

„Živimo u okruženju koje je napravljeno za prekomernu potrošnju.

„Gojaznost nije nedostatak karaktera, već složeno, hronično stanje oblikovano biologijom i okruženjem koje podstiče gojaznost.

„Sama snaga volje nije dovoljna, a svođenje gubitka kilograma isključivo na pitanje discipline je štetno“.

Međutim, drugi imaju drugačije shvatanje pojma „snaga volje“.

Mnogi ljudi koji danas imaju višak kilograma verovatno ne bi imali taj problem pre 40 godina, misli profesor Kit Frejn, autor knjige Kalorija je kalorija (A Calorie is a Calorie).

„Promenilo se okruženje, a ne njihova snaga volje ili bilo šta drugo“, kaže on.

„Ali brine me da ako se ‘snaga volje’ potpuno odbaci kao činilac, to može previše da olakša ljudima da se pomire sa telesnom težinom koja možda nije ni željena ni najbolja po zdravlje“, dodaje.

Poziva na velike baze podataka ljudi koji su uspešno oslabili i tu težinu dugoročno održali.

Navodi Nacionalni registar za kontrolu telesne težine u SAD-u, kao primeri, koji sadrži podatke o više od 10.000 učesnika.

„Ti ljudi kažu da je teško izgubiti višak kilograma, a još teže održavati postignutu težinu.

„Pretpostavljam da bi se mnogi od njih prilično uvredili kada bi im neko rekao da snaga volje uopšte nema veze sa tim što su postigli“.

Pogledajte kako da se izbegnu uvrede kada pričamo o tuđem izgledu

‘Ne možete zakonima naterati ljude da budu u formi’

Postavlja se i šire pitanje – kolika bi trebalo da bude odgovornost države.

Vajzman smatra da su zakoni važan alat u borbi protiv gojaznosti, ističući da promocije poput „kupi jedan, drugi dobijaš besplatno“ podstiču impulsivnu kupovinu.

Uvođenje novih zakona nije pravi put, tvrdi Garet Lajon, direktor sektora za zdravstvo i socijalnu zaštitu u desno orijentisanom istraživačkom centru Policy Exchange.

„Ne možete zakonima naterati ljude da budu u formi“, kaže on.

„Zabrane i porezi na hranu u kojoj ljudi uživaju samo čine život težim, manje prijatnim i skupljim u vreme kada se UK već suočava sa krizom troškova života“, dodaje.

Kristofer Snouden, direktor sektora za ekonomiju načina života u desno orijentisanom Institutu za ekonomska pitanja, takođe smatra da je gojaznost „individualni problem“, a ne pitanje javnog zdravlja.

„(Gojaznost) je posledica izbora koje pravi pojedinac“, tvrdi on.

„Zato, u krajnjoj liniji, ne možete ići mnogo dalje od pojedinca.

„Smatram da je zamisao da je država odgovorna da ljude učini vitkijim prilično bizarna i voleo bih da vidim ozbiljnu, nezavisnu ocenu ovih politika, i ako se pokaže da ne funkcionišu, treba ih ukinuti“, kaže on.

Kanta puna papira kojom je uvijena brza hrana, u daljini troje ljudi jede — Industrija brze hrane i dostave nastavlja da raste širom zemlje i sada vredi oko 26,5 milijardi evra godišnje

A što se tiče snage volje, ona će uvek imati određenu ulogu, a razlika je jedino u značaju koji joj pridaju stručnjaci.

Bini Sureš smatra da je snaga volje samo delić mnogo šireg mozaika, a da je prvi korak edukacija ljudi o svim ostalim činiocima.

„Ovakav pogled pomera središte pažnje sa moralnog suda o snazi volje na saosećajnost, naučno utemeljen sistem podrške, koji pruža bolje šanse za dugoročni uspeh“.

Postoje i načini za osnaživanje snage volje, tvrdi Elenor Brajant, psihološkinja na Univerzitetu u Bredfordu u Engleskoj.

„Ona nije konstantna, na snagu volje utiču raspoloženje, umor i, kada je reč o ishrani, koliko ste gladni…“

Važno je i kako o tome razmišljate.

Postoje dve vrste snage volje – fleksibilna i kruta.

Neko ko je krut na to gleda crno-belo.

„Ako podlegnete iskušenju, praktično ste popustili.

„Pojedete taj keks i onda nastavite da jedete“.

Pogledajte šta poručuje zvezda filma Kit i kako da se zaustave predrasude protiv gojaznosti

U psihološkoj terminologiji, to se naziva dezinhibirana ishrana ili jedenje bez unutrašnjih mentalnih ili emocionalnih kočnica.

„Dok fleksibilni čovek kaže: ‘U redu, pojeo sam jedan keks, ali tu ću stati'“, objašnjava Brajant.

„Podrazumeva se da je fleksibilan pristup mnogo uspešniji“.

„Primeniti snagu volje u vezi sa hranom je verovatno teže nego u drugim oblastima života“, dodaje.

Isto smatra i Bini Sureš, ali ističe da kada ljudi shvate granice snage volje, njihova sposobnost da je koriste zapravo jača.

„Kada pacijenti shvate da njihova borba ima korene u biologiji, a ne u nedostatku discipline, i kada dobiju podršku kroz uravnoteženu ishranu, obrasce obedovanja, psihološku strategiju i realne ciljeve, njihov odnos prema hrani se značajno poboljšava“, zaključuje.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]