Mučenje i psihologija: Zašto su neki ljudi okrutni prema drugim

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Pomalo tendenciozan tekst, nekako nepotpun. Prvo nigde nije nađena veza nasilja stvarnog i nasilja virtuelnog. Odnosno odavno i to više puta je odbačena ta „teza“ da nasilne video igre podstiču nasilje u stvarnosti. Nasilne video igre igraju desetine miliona ljudi, da ljudi, odraslih, ne samo dece. Drugo, kada nivo serotonina opadne, možete samo da dobijete depresiju. A depresivni ljudi su ako do toga dođe u neuporedivo većoj meri skloni sebi da naude, a ne drugima. Trece, slasher filmovi su jedno vreme bili strahovito popularni, pa ne vidim da su ljudi mahnito vitlali satarama u ogromnom broju. Pa Tarantinovi filmovi su i danas popularni a puni su nasilja, doduse relativno stilizovanog. Pre ce biti da dobar deo ljudi koji gleda takve filmove pronalazi neku da kazem ocaranost nasiljem, neku perverznu estetiku tu, ali ne znaci da su ti ljudi i nasilni sami po sebi ili sadisti, jer ipak je to fikcija, i to je nekakav beg od stvarnosti. Moguce da jedan manji deo, ciste psihopate, sadisti, se zaista i lozi na to golo nasilje, u filmovima, igrama, samo sto to nekako deluje stereotipno. Tekst kao da je ispao iz druge polovine 90-ih. Barem u ovom prvom delu. Recimo nasilje u video igrama je i dalje bez obzira na evoluciju grafike, i dalje nekako kao „cartoon“, i mnogo manje podseća na takve scene iz filmova. Nešto mi ne deluje da to može da „probudi receptore“ sadista, nije dovoljno jako. A možda sam i sve vreme u teškoj zabludi, jer nisam sadista. Haha..

   1. Nisi shvatio sta si procitao.
      Normalizacija nasilja je ono sto dovodi do eskalacije nasilja.
      Isto je sa pornografijom, mladi ljudi misle da je ono sto vide u pornografiji normalno u vezi ili zivotu.
      Pogledaj samo na sta tik tok lici.
      Shvatas, video igre, bezosecajnost, odvojenost, izloacija i mehanizmi razumevanja otupljuju i traze vise istog sa konstantnim izlaganjem stimulansu.

      1. Iskreno pitanje, da li ste odigrali neku nasilnu video igru? Recimo omrazeni GTA serijal? Verujem da niste, zato ovako i pisete i imputirate mi da ne razumem procitano. Vrlo dobro sam razumeo tekst, i nije ovo prvi tekst na tu temu, zato sam i naglasio da me podseca na uradke iz druge polovine devedesetih kada je bilo popularno pljuvati „pucacine“, doom-olike igre kako su ih onda zvali. Malo pre toga osamdesetih je bilo popularno pljuvati Heavy Metal, iz slicnih razloga. Danas niko ziv vise ne dira Metal, slozicete se nadam se da pravo istinsko nasilje obitava u turbo folk miljeu. Malo mi clanak vuce na popularnu psihologiju pa sam zato komentarisao, a iz ugla nekog ko poznaje virtuelno nasilje. Nasilne igre u 99% slucajeva imaju kontekstualno nasilje, dakle ne nasilje samo po sebi i koje je samo sebi svrha, vec kao deo sireg gameplaya igre, a to ukljucuje: scenario, odnosno pricu, likove, razvoj likova (kao knjiga ili film), muziku, moralne dileme, ambijent, itd…Dakle nije samo golo nasilje, i ja vam garantujem da ogroman broj ljudi igra takve igre zbog svih ovih navedenih stavki, a ne samo zbog „“satiranja pixela na ekranu“. Postoje i ove multyplayer igre, gde slabo ima konteksta i gde se gameplay zaista svodi samo na puko „satiranje pixela“, a koji predstavaljaju avatare drugih igraca, ali verujte mi na rec, kod klinaca to je cist sport, njima je bitno da budu prvi ili medju prvima na rang listi da uporedjuju rezultate, i ako su neki od njih normalna deca, a ne razmazena derista, i da se upoznaju i druze, pa makar i virtuelno. Tik Tok ne bih komentarisao, to je mlada mreza kratke forme koja u mnogome na neki nacin podseca na Twitter koga sa razlogom zovu toksicnom mrezom, a gle cuda, twitter cine uglavnom reci, a ne slika ili zvuk. Dakle verbalno nasilje.

2. Retko loš prevod. Jedva moze da se čita. Verujem da vas ovo ne zanima, ali ipak…