Od gladi do nade: ‘Voz sreće’ koji je doneo novi život za 70.000 italijanske dece

Između 1945. i 1952. godine, ‘Vozovi sreće’ prevezli su 70.000 dece iz južne u severnu Italiju da bi živela sa imućnijim porodicama.

Bila je to inicijativa za poboljšanje života dece iz južne Italije.

Bjanka D’Anielo bila je jedna od tih putnica, koja je govorila za BBC o tome kako joj je Voz sreće promenio život zauvek.

„Mislila sam da vozovi ne postoje. Nikad ih nisam videla pre“, priseća se Bjanka, koja je imala samo 10 godina kad se prvi put ukrcala u Voz sreće.

„Bio je to dan očajanja za decu i njihove majke.“

Sve se to dešavalo 1947. godine u Salernu, u gradu u južnoj Italiji.

Stotine dece okupilo se na stanici, spremajući se da se ukrcaju u Voz sreće.

Odredište je bilo nepoznato i roditeljima i samoj deci.

Dok je voz čekao da pođe, deca su mahala roditeljima opraštajući se od njih, ne znajući kada će se ponovo videti.

Iako je italijanski fašistički režim Benita Musolinija bio okončan 1943. godine, zemlja se još uvek oporavljala od razaranja koje je doneo Drugi svetski rat.

Siromaštvo je bilo široko rasprostranjeno, naročito na jugu.

Inicijativa za Voz sreće nastala je u pokušaju da se unaprede životi dece koja su živela u ekstremnom siromaštvu.

Između 1945. i 1952. godine, oko 70.000 dece koja su živela u siromaštvu putovalo je vozom sa juga na sever Italije.

Ona su bila poslata da provedu vreme sa porodicama u boljoj finansijskoj situaciji koje su mogle da im obezbede bolji život, makar i samo privremeno.

Projekat je u Italiji postao poznat kao ‘Treni della Felicità‘ – ‘Vozovi sreće’.

Organizovali su ih Sindikati italijanskih žena i Komunistička partija kao humanitarna akcija za unapređenje životnih uslova ove dece.

Bjanka to tada nije znala, ali će joj to putovanje u Vozu sreću zauvek izmeniti život.

• Sa perona 21, vozom iz Milana u Aušvic, u smrt
• Beg šestogodišnjaka od nacističkih pogroma: „Mamu su odveli u Aušvic, nikad je više nisam video“
• Devojčica koja je prisustvovala Kristalnoj noći

‘Nismo imali vode da pijemo’

Bjanka je odrasla u Salernu, 55 kilometara jugoistočno od Napulja, u jednom od regiona najviše pogođenih Drugim svetskim ratom.

Sada sa 88 godina, Bjanka kaže da kad god se priseti toga vremena, seća se „prljavštine i bede“.

„Nismo imali vodu, čak ni za piće, kamoli da se peremo.

„Ni u jednoj porodici nije šta da se jede. Skoro sam umrla, a dobila sam bolest pluća. Deca su dobijala tuberkulozu“, priseća se ona.

Bjankin otac je umro u 40. godini, ostavivši njenu majku udovicu sa osmoro dece.

„Niko kod nas kod kuće nije zarađivao novac… starali smo se jedni o drugima najbolje što smo umeli.

„A u najgorim slučajevima, ljudi su samo iščekivali smrt. Majke su osećale da njihova mrtva deca više neće patiti“, priča.

Bjanka kaže da su, pre nego što se rat okončao, deca čak jela travu kad god su mogla da je nađu.

Rat nije bio jedini razlog za ovo siromaštvo.

„Pod Musolinijem je vlada bila fašistička, a svaka porodica, u zavisnosti od toga koliko dece je imala, dobijala je krišku hleba.

„Postojala su kolica sa kuponima; otišli biste u prodavnici i na osnovu vaših kupona, dobili biste krišku hleba.

„Kad je bilo vode, deca su obično potapala hleb u vodu, jer bi natopljeni hleb bubrio“, objašnjava ona.

Loši uslovi života potrajali su i posle pada fašističkog režima 1943. godine.

Potom je lokalni doktor, Mario del Santo, doneo dobre vesti za Bjanku – postojala je prilika za putovanje koje bi moglo da spasi decu iz njihove teške situacije, makar samo privremeno.

Trebalo je samo da uhvate voz koji ide na sever – Voz sreće.

Inicijativa Voz sreće

Tereza Noče, liderka italijanske Komunističke partije, bila je jedna od promoterki ove kampanje solidarnosti.

„Zahtevi su pristizali odasvud“, kaže Noče, u intervjuu koji je dala za italijanski časopis Mulino.

„Bilo je mnogo dece koja su gladovala. Vreme je postajalo hladno i vlažno, a nije bilo uglja. Bilo je bezbroj srceparajućih priča.

„Bilo je mnogo dece koja su spavala u kutijama sa piljevinom da bi im bilo toplo, bez posteljine ili pokrivača“, kaže.

Tako je rođena ideja za Voz sreće u Milanu.

Pod vođstvom Noče i Sindikata italijanskih žena, ona je postala realnost, uz podršku ljudi iz čitave zemlje koji su bili voljni da ugoste hiljade dece.

Grad Ređo Emilija bio je prvi koji je ponudio da ugosti 2.000 dece, a odmah nakon njega usledili su Parma, Pjaćenca, Modena, Bolonja i Ravena.

Prvi voz, koji je vozio 1.800 dece, krenuo je na putovanje 16. decembra 1945. godine, iz Milana za Ređo Emiliju.

Posle nekoliko godina, zajednički napori raznih građanskih i političkih organizacija proširili su inicijativu po čitavoj Italiji, sa posebnim naglaskom na jug, gde je živela Bjanka.

Oproštaj

Kao i mnogi drugi, i Bjankina majka je doživela Voz sreće kao priliku da ponudi njenoj deci bolji život.

Jednog dana 1947. godine, Bjankina majka je pripremila nju i njenu mlađu sestru Ana Mariju za putovanje.

„Moja majka mi je sašila malu haljinu“, priseća se Bjanka.

Porodica nije mogla da priušti cipele, tako da je Bjanka nosila „sandale napravljene od kartona“.

Ona se priseća da je železnička stanica bila puna bolnih opraštanja dece i njihovih majki.

„Čak je i osoblje voza plakalo, zato što deca nisu želela da budu razdvojena od njihovih majki“, kaže Bjanka.

„Ali majke su ih puštale da idu, u nadi za bolju budućnost“.

Bjanka se seća te vožnje vozom.

„Prvi put sam videla drveće, kuće i sela kako prolaze pored mene. To osećanje me je potpuno ophrvalo.

„Mislila sam da vozovi ne postoje. Nikada pre ih nisam videla“, smeje se ona.

Sada u osamdesetim, ona se priseća kako su njeno i lice njene sestre pocrnela od čađi koja je ulazila kroz prozor, jer nisu mogle da prestanu da gledaju kroz njega.

Ali dogodilo se nešto neočekivano.

Kad se Bjanka probudila, primetila je da Ana Marija više nije pored nje.

„Tridesetoro dece je sišlo u Belunu, a ja nisam shvatila da je moja sestra bila jedna od njih.“

„Plakala sam mnogo za Ana Marijom, zato što mi je moja majka poverila da se brinem o njoj.

„Ali i ja sam bila samo dete“, priča ona.

Bile su razdvojene i Bjanka se više nikad nije videla sa sestrom.

‘Jela sam kao nikad dotad’

Noćno putovanje je bilo teško, ne samo za nju već i za svu decu u vozu.

„Sva deca su provela noć u vozu bez roditelja, plašeći se da će im komunisti pojesti ruke“, priseća se Bjanka.

„To je bilo zato što je sveštenik u mom gradu imao običaj da kaže: ‘Ne smete da idete u Mestre, zato što tamo komunisti jedu ruke deci“.

Nakon putovanja vozom više od 700 kilometara, Bjanka i desetine druge dece stigli su u italijanski grad Mestre, kod Venecije.

Padala je kiša i njene sandale od kartona su se raspale.

Kad su stigli, porodice koje su pristale da ugoste decu došle su da ih pokupe.

To nisu bile nužno imućne porodice.

Stručnjaci koji su proučavali ovu inicijativu kažu da je većina porodica domaćina bila iz radničke klase.

Ali njihova situacija je bila svakako bolja nego ona od seljaka iz južne Italije.

„Žena po imenu Roza mi je prišla i rekla: ‘Kako si ti jedna lepa devojčica, kako se zoveš?’

„Trudila se da bude simpatična i ljubazna da se ne bih uplašila i pitala me: ‘Da li želiš da pođeš sa mnom? Imamo male životinje – patke, mačku, psa…’ i uzela me je za ruku“, priseća se Bjanka.

Devojčica je tada započela putovanje sa Rozom i Luiđijem, koje je krenula da zove „tetka“ i „teča“.

A kad je stigla u novi dom, videla je da je to istina.

„Bili su tu pas, mačka i novorođeni zečići“, kaže ona.

„Sva ta odvlačenja pažnje su mi pomogla, zato što sam mogla da mislim na nešto drugo“.

Novi život

Bjanka je provela četiri meseca sa Rozom i Luiđijem.

Vreme je proletelo i konačno je došlo vreme da se ide kući.

„Plakala sam i plakala, vrištala sam, nisam želela da se vratim majci“, kaže ona.

„Morala sam da se vratim, jer je pravilo bilo da se posle četiri meseca svi moramo vratiti našim porodicama.

„Ali ja nisam želela da idem. I nisam to bila samo ja, sva deca su plakala zato što nisu htela da se vrate u Salerno“.

Baš kao i Bjanka, i Roza i Luiđi su se vezali za nju i nisu želeli da ona ode.

Ipak, Bjanka se vratila majci.

Potom, posle nekoliko dana, Luiđi je odlučio da učini sve što može da ubedi Bjankinu majku da dopusti da Bjanka bude usvojena.

On je otišao do Bjankine kuće i oni su se ponovo sreli.

„Kad sam videla Luiđija, uhvatila sam ga za ruku i nisam želela da je pustim“, priseća se ona.

Luiđi je na kraju uspeo da ubedi majku i Bjanka se vratila sa njim u Mestre.

„Nisam mu pustila ruku sve dok nisam stigla u Mestre“, kaže Bjanka.

Bjanka je živela potpuno drugačijim životom od onog koji je imala u Salernu.

Ostala je sa novim roditeljima sve dok nije napunila 21 godinu, kada se udala.

Prisećanje na Vozove sreće

Nekoliko knjiga i studija oživelo je priču o Vozovima sreće.

Roman Dečiji voz italijanske spisateljice Viole Ardone priča priču po dečaku koji je, poput Bjanke, bio prihvaćen u drugu porodicu.

Netfliks je 2024. godine producirao film Dečiji voz zasnovan na knjizi Viole Ardone.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Vajolet Gibson – Irkinja koja je pucala u Musolinija
• Odvažna opatica koja je sakrila 83 jevrejska deteta od nacista
• Kako u Srbiji pamtimo Drugi svetski rat
• Čovek koji je preživeo pet nacističkih logora smrti
• Doktor heroj koji je nadmudrio nacističkog „kasapina iz Liona“
• Efraim Zurof i lov na naciste: Kako smo našli Dinka Šakića i zašto nam je izmakao Šandor Kepiro