Holandska finansijerka Anet Herfkens bila je na odmoru u Vijetnamu sa verenikom kad im se srušio avion, a u nesreći su stradali svi sem nje.
Bilo je to 1992. godine.
Anet Herfkens i njen verenik Vilem van der Pas – ili ‘Pasje’, kako ga je ona zvala – putovali su na romantično obalsko odmaralište u Vijetnamu.
Anet je radila u finansijskom svetu u Madridu i bila je u vezi na daljinu sa Pasjem, njenim studentskim kolegom iz univerzitetske klase 1979. godine.
Na polovini leta iz grada Ho Ši Mina do obalskog odmarališta Na Trang, avion je uleteo u ekstremne vremenske uslove i udario u usamljenu planinu obavijenu maglom u gustoj vijetnamskoj džungli.
U katastrofalnom sudaru stradalo je 30 drugih putnika i čitava posada, a među njima i Anetin voljeni Pasje.
Ona je osam dana ležla povređena u džungli, trpeći neizdržive bolove od brojnih preloma i u nemogućnosti da hoda, dehidrirana i ožalošćena zbog gubitka ljubavi njenog života.
Anet je prepričala sve te sate za BBC, rekavši da ju je to iskustvo naučilo da pronađe lepotu u najmračnijim životnim trenucima.
Ljubav koja je započela izazovom
„Počela sam da se zabavljam sa Pasjeom zato što me je izazivao“, prisetila se Anet.
„Govorio je: ‘Uradi nešto što inače ne bi smela.’ Čikao me je da ga poljubim.“
Bili su bliski prijatelji koji su živeli u istom studentskom smeštaju.
Ubrzo nakon što su počeli da se zabavljaju, shvatili su da su pronašli pravu ljubav.
„Osećali smo se kao da smo dobili na lutriji“, rekla je Anet.
Bili su zajedno 13 godina kad je Pasje rezervisao romantični odmor u Vijetnamu.
Radili su u različitim zemljama šest meseci – Pasje kao bankar u Vijetnamu, a Anet kao trejder u Španiji.
Njihov let bio je zakazan za 7 ujutro, iz grada Ho Ši Mina do vijetnamske obale.
„Probudila sam se neraspoložena zato što sam želela još da spavam“, rekla je ona.
„A kad sam videla avion, rekla sam mu: ‘Ja ne ulazim u to.’“
Bila je to sićušna letelica, sovjetski Jakovljev Jak-40, a Aneta je patila od klaustrofobije.
Ali vožnja automobilom nije bila opcija zato što je džungla bila suviše gusta, a Pasje joj je uporno govorio: „Molim te, učini to za nas“.
I tako su se ukrcali u avion.
Sedeli su u drugom redu, a Anet je bila smeštena uz prolaz.
Trebalo je to da bude kratak let od 55 minuta, ali njoj je sve vreme bilo veoma neprijatno.
„Stalno sam bacala pogled na Pajseov sat“, prisetila se Anet.
„Gledala sam kako svaki minut prolazi dok sam recitovala nemačku pesmu koju sam morala da naučim u školi da bih ubila vreme.“
U trenutku kad je preostalo svega pet minuta do sletanja, avion je naglo propao.
Ljudi su počeli da vrište, a Pasje je rekao: „Ne dopada mi se ovo.“
Motori su proradili, ali je avion nastavio da pada.
Pogledali su se, a Pasje ju je uhvatio za ruku – i sve se zacrnilo.
Avion je u udario u zabitu planinu u gustoj vijetnamskoj džungli.
Jedina preživela
Anet se probudila u džungli na zvuke cvrčaka i majmuna.
„Skinula sam nešto teško sa sebe“, priseća se Anet.
Bilo je to sedište sa mrtvim čovekom na njemu.
„Dok sam ga gurala, telo je palo sa sedišta.“
S njene leve strane je bio Pasje, još vezan za sedište, sa „slatkim osmehom na licu, ali definitivno mrtav.“
„Sledeće čega se sećam bilo je kako ležim ne zemlji u džungli, okružena vegetacijom“, rekla je Anet.
„Sigurno sam pala u šok.“
Noge su joj bile polomljene – 12 fraktura na kukovima, pucanje pluća i slomljena vilica.
Avion je udario u planinu, izgubio krilo, udario u drugu planinu i preturio se.
Anet nije nosila pojas i kaže da je bila bacana unaokolo „kao komad odeće u sušilici i pala je ispod sedišta osobe preko puta prolaza“.
Suknja joj je nestala i imala je duboku, otvorenu ranu na jednoj nozi.
„Mogla sam da vidim kost, a insekti su već počeli da se roje oko nje“, ispričala je Anet.
A onda je videla Vijetnamca zdesna, koji je još bio živ i pričao.
Pitala ga je da li misli da će spasioci doći, a ovaj je odgovorio sa „da“ zato što je on bio „veoma važan čovek“.
Primetivši da joj je neprijatno što su joj gole noge, izvukao je par svečanih pantalona iz male putne torbe i dao joj.
„Navukla sam te pantalone na sebe trpeći ogroman bol, što možda govori nešto o tome koliko se mi trudimo da i dalje izgledamo pristojno, čak i u najneobičnijim okolnostima“, rekla je Anet.
Pantalone su sprečile i da joj insekti ulaze u ranu na nozi.
„Pred kraj dana, gledala sam kako čovek postaje sve slabiji, kako život ističe iz njega, sve dok konačno nije samo spustio glavu i umro.“
„Isprva sam čula bolno jaukanje nekih ljudi.
„Ali kad se noć spustila na planinu, više se nije čuo nijedan drugi zvuk.
„Ostala sam potpuno sama.“
Gradska devojka u džungli
Kad je Vijetnamac umro, Anet je uhvatila panika, ali je postepeno počela da prihvata ono što se desilo.
Usredsredila se na sadašnjost, izbegavajući užasne misli, kao što je, recimo, strah od tigra u džungli.
„Morala sam da se skoncentrišem na disanje.
„Nikad nisam išla na časove svesnosti trenutka niti bilo šta slično.
„Bio je to čist instinkt, ali mi je mnogo pomoglo.“
Prva dva dana ostala je blizu mrtvog tela Vijetnamca da bi prestala da se oseća usamljeno, „kao Bambi sa majkom“.
„Kako je vreme prolazilo, postajalo je sve odvratnije, sve dok nisam morala da se sklonim.
„Umesto da gledam u njega, gledala sam u džunglu. Gledala sam u hiljade sićušnih listova ispred sebe“, rekla je Anet.
Bila je gradska devojka, koja je radila u svetu finansija i neprestano putovala između Njujorka i Londona.
„Najednom sam shvatila koliko je džungla zapravo lepa“, prisetila se ona.
„Što sam se više usredsređivala na lišće, na kapljice na njemu, i svetlo koje se ogledalo u tim kapljicama, sve mi je postojalo sve lepše.“
Prepustila se potpuno toj lepoti, ali je morala i da preživi.
Kad je kiša sipila, isplazila bi jezik da uhvati kapljice, ali to nije bilo dovoljno.
Morala je da smisli drugačiji plan.
Puzala je na laktovima vukući za sobom polomljene kukove i noge, i ščepala avionsku penu za izolaciju.
Bol je bio toliki da se onesvestila, ali je na kraju napravila sedam malih činija od pene.
Kad je kiša počela da pljušti, pila je vodu iz napunjenih činija.
„Imalo je ukus najboljeg šampanjca. Bila sam veoma ponosna na sebe.
„Pomislila sam: ‘Pogledaj ti sebe, prava istraživačica džungle!’
„I shvatila sam koliko je neverovatno što sam živa i što uopšte mrdam u tim okolnostima“, rekla je Anet.
‘Ne misli na Pasjea’
„Nisam imala drugog izbora nego da se disasociram od Pajseove smrti“, ispričala je Anet.
„Kad god bih pomislila na njega, pogledala bih na mali prsten od 10 evra koji mi je kupio u Lejdenu u Holandiji – još mi je bio na ruci, otečenoj od ujeda insekata.
„Istinski verujem da bismo imali savršen brak. Bili smo najbolji prijatelji, srodne duše.
„Bio je šarmantan, srdačan, zgodan, ali se nikad nije ponašao kao da je toga svestan.“
Nije dozvolila sebi da razmišlja o njemu.
Znala je da će je to rasplakati, oslabiti i ostaviti suviše žednom da bi preživela.
„Nisam se više usudila ni da ga tražim po avionu. ‘Ne misli na Pasjea’ postalo je moja mantra.
„Mislila sam na porodicu. Mislila sam na svu vodu koja teče iz njihovih tuševa i koliko je lepo što po ceo dan mogu da piju vodu.“
„Bile su to srećne, brižne misli. Osećala sam se voljeno“, rekla je Anet.
„Bila sam sigurna da me na neki način traže.“
Ali nedostatak hrane i bol od njenih povreda počeli su da ostavljaju traga na njoj.
„Šestog dana sam već umirala, ali na najlepši mogući i miran način.
„Uporno sam primećivala lepotu džungle, sve te boje“, prisetila se Anet.
„Osećala sam neku vrstu talasa ljubavi koji se kreće prema meni.
„Osećala sam se kako se izdižem sve više i više.“
Potom je, krajičkom oka, spazila čoveka obučenog u narandžasto.
Počela je da viče, što ju je momentalno vratilo u realnost.
Bol se vratio, ali je shvatila da je pronašla izlaz.
Njen osmi dan preživljavanja u džungli, potpuno sama, sada je bio okončan.
Novi početak
Kad je Anet stigla u grad Ho Ši Min, srela se sa majkom i braćom njenog verenika.
Bio je tu i njen kolega Džejmi.
„Svi u mojoj porodici su mislili da sam mrtva“, rekla je Anet.
Isplanirali su zajedničku sahranu sa Pasjeovom porodicom u Lejdenu, gde su zajedno studirali.
Novine su već objavile umrlice saopštivši njihovu smrt, tako da kad se vratila kući, sačekala ju je gomila pisama sa izjavama saučešća.
„Svi su digli ruke. Samo moj kolega Džejmi nije“, prisetila se Anet.
„On je odbio da poveruje da sam mrtva i naljutio se na svakoga ko je govorio o meni u prošlom vremenu.“
U vreme kad se vratila u Holandiju, vilica joj je bila nameštena vijcima, a njena pluća su bila ponovo funkcionalna.
Njeni kukovi su morali da miruju da bi se zacelili.
Gangrena na njenim nogama bila je ozbiljna, ali su vijetnamski doktori proveli mnogo vremena lečeći je.
„U Holandiji su mi doktori rekli: ‘Oh, mi bismo vam definitivno amputirali noge ovde. Mi ne operišemo toliko dugo’, tako da sam bila veoma zahvalna na tome.“
Pasjeova sahrana je bila strašna.
„Odveli su me u crkvu i ličilo je na venčanje, s tim što sam se udavala za mrtvački kovčeg“, prisetila se Anet.
„Na oltaru me je čekao kovčeg i čovek koji me je doveo.“
Svi njeni prijatelji bili su tamo – isti oni ljudi koji bi bili i na njihovom venčanju.
„Predivni govori. Predivna muzika“, rekla je Anet.
„Potom su ga odneli u grob, a ja sam išla za njim.“
Rekonstrukcija života
Rekonstruisanje života bez njenog partnera nije bilo lako.
„Povratak bez moje druge polovine – Pasjea – bio je moja trauma“, rekla je Anet.
„Kako sam sve starija, vidim sav taj život koji je propustio – sve one stvari koje nije doživeo da radi.
„Nikad nije dobio decu koju je toliko očajnički želeo.“
U mesecima posle nesreće, mnogi od njenih fakultetskih kolega su se venčavali, što nije pomoglo.
U jednom trenutku je prelomila: „U redu, neću se udati. To je to.“
A onda joj je prijateljica rekla da postoji samo jedna osoba koja može da zauzme Pasjeovo mesto: Džejmi, njen kolega koji je odleteo u Vijetnam da je nađe, koji je verovao da je živa kad niko drugi nije.
Na kraju su se njih dvoje venčali i dobili dvoje dece.
Kad je njen sin dobio dijagnozu autizma, Anet je shvatila da joj pomaže da se seti svega što je naučila u džungli.
„Kad prihvatiš ono što imaš i prestaneš opsesivno da se baviš onim što nemaš, lepota ti se sama ukaže.“
Baš kao što je prihvatila situaciju posle nesreće, prihvatila je i sinovljevu dijagnozu.
„I onda sam uvidela šta je on: predivan izvor bezuslovne ljubavi“, rekla je Anet.
„Ono što mi on daje – i što osećam prema njemu – istinski je čista ljubav.“
(Ova priča je adaptirana iz epizode podkasta BBC-ja „Ne toliko obični životi“)
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
- Pola veka bez odgovora o padu aviona JAT-a koji je preživela samo jedna žena
- Avionska nesreća na crnogorskom Maganiku budi jeziva sećanja i pola veka kasnije
- Čudo u Kolumbiji: Četiri deteta sama preživela u džungli 40 dana posle pada aviona
- Putnik sa srećnog sedišta 11A: Kako sam preživeo pad indijskog aviona
- Kako je pilot preživeo 36 dana pošto se srušio u Amazoniju
- Kako je izbegnuta tragedija u paklu japanskog aviona
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
