Smeh kao lek – zašto je važan i kada nam najviše pomaže

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Sve je ovo bilo tacno dok nije nastupilo doba masovne i masivne zloupotrebe smeha i osmeha. Ovde, u USA, osmeh pa i smeh su odavno „bezvredni“, zato sto su obavezna drustvena i poslovna norma. Verovatno zbog slicnih istrazivanja psihologa, sociologa i narocito interdisciplinarnih timova primenjenih na management. Sve za maksimizaciju profita. To je bolna, ponizavajuca i uvredljiva tortura obaveznim lepljenjem smajlija na sopstveno lice. Drsko zadiranje u licno. Da, „On takođe zavisi od želje da se ostvari bliskost“, narocito kad udjes u banku da uzmes kredit ili hoces da kupis kola. Najprljavije je, naravno, upirati prstom na to da je „za muške tinejdžere sklone psihopatiji smeh manje zarazan nego u slučaju njihovih vršnjaka“. Dete dakle ne sme vise ni da bude ozbiljno. Mozda je ovo pravo mesto da se kaze nesto o lekovitom delovanju najvulgarnijeg psovanja? Mnogi pisci komedija se skoro nikad nisu smejali. Radivoje Lola Djukic je bio preozbiljan. Kao da nije dosta sto odrasle – ali i decu od cetiri godine! – pune tabletama zbog bipolar disorder, hiper-aktivnosti, apatije, depresije… a od pre par godina i za „bol u slucaju smrti najblizeg u porodici“ i „sramezljivost“. To je na listi mentalnih poremecaja, zvanicno. Izgleda da ce dete biti „po standardu“ samo ako prestane da bude dete i postane robot. Osim ako Dr.Robot ne prepise drugacije. Mislim da je tacno da „Smeh ume da bude značajan deo našeg mehanizma izlaženja na kraj sa teškim situacijama.“ ali ako je zaista licni, prirodni, urodjeni mehanizam. Ako neko nije takav, ne znaci da je skloniji psihopatiji ili da onaj koji je stalno mrtav ozbiljan teze izlazi na kraj s problemima. Razlike medju kulturama ne vredi ni spominjati. A i zasto, kad imamo pacove?