Donald Tramp ispred njega su dva globusa

Zamolili su me da govorim na konferenciji Škole novinarstva na Univerzitetu Kolumbija.

Bilo je to u januaru 2002. godine.

dva aviona su udarila u ‘Kule bliznakinje’ u Njujorku, a i dalje je moglo da se oseti kako se ranjeni grad oseća.

Mogli ste to da vidite na licima Njujorčana sa kojima ste razgovarali.

U govoru sam izneo nekoliko uvodnih opaski šta meni znače Sjedinjene Američke Države.

„Rođen sam 15 godina posle Drugog svetskog rata“, rekao sam, „u svetu koji je stvorila Amerika“.

„Mir i bezbednosti i sve veći prosperitet Zapadne Evrope u kojoj sam rođen bili su u velikoj meri američka zasluga.“

Američka vojska je najverovatnije dobila rat na Zapadu, nastavio sam.

Zaustavila je dalje širenje sovjetske sile.

Govorio sam kratko o transformativnom uticaju Maršalovog plana, preko kojeg su Sjedinjene Američke Države omogućile Evropi da obnovi razorenu privredu i da ponovo uspostavi institucije demokratije.

Britanski kralj Čarls Treći na obeležavanju Dana sećanja — „Rođen sam 15 godina posle Drugog svetskog rata u svetu koji je stvorila Amerika“, rekao je Alan Litl publici. „Mir i bezbednosti i sve veći prosperitet Zapadne Evrope u kom sam rođen bili su u velikoj meri američka zasluga“

Rekao sam publici, koji su uglavnom bili studenti novinarstva, da sam kao mladi novinar lično prisustvovao inspirativnoj kulminaciji svega ovoga dok sam stajao na Venceslavovom trgu u Pragu.

Tada sam sa strahopoštovanjem gledao kako Česi i Slovaci zahtevaju kraj sovjetske okupacije i omražene komunističke diktature, da bi i oni mogli da budu deo zajednice zemalja koje su prosto zvali „Zapad“, vezani zajedničkim vrednostima, koje su predvodile Sjedinjene Američke Države.

Digao sam glavu iz beleški ka licima u publici.

Pri pročelju amfiteatra sedeo je mladić.

Izgledao je kao da ima 20 godina.

Suze su mu se slivale niz lice i u tišini je pokušavao da suzbije jecaje.

Prišao mi je na koktelu organizovanom posle svega.

„Izvinjavam se što sam izgubio kontrolu tamo“, rekao je.

„Vaše reči: u ovom trenutku se osećamo ranjeno i krhko. Americi je potrebno da čuje takve stvari od njenih stranih prijatelja.“

U tom trenutku sam pomislio da moja i njegova generacija imaju sreće što žive u eri u kojoj su međunarodni sistem regulisala pravila, u svetu koji je okrenuo leđa nesputanoj moći velikih sila.

Evropski i NATO lideri sa Donaldom Trampom — Donald Tramp veruje da slobodni svet predugo živi na račun američke velikodušnosti

Ali reči jednog njegovog kolege su te kojih se setim i dan-danas.

On je doputovao u Njujork svega nekoliko dana pre 11. septembra 2001. godine iz rodnog Pakistana da bi studirao na Kolumbiji.

Uporedio je Sjedinjene Američke Države sa Rimskim carstvom.

„Ako imate dovoljno sreće da živiti u okviru zidina carske Citadele, što će reći ovde u SAD, vi doživljavate američku silu kao nešto bezazleno.

„Ona štiti vas i vašu imovinu. Ona vam donosi slobodu sprovodeći vladavinu zakona.

„Ona odgovora ljudima preko demokratskih institucija.

„Ali ako, kao ja, živite na varvarskim obodima Carstva, vi američku moć doživljavate kao nešto potpuno drugačije.

„Ona može da vam uradi bilo šta nekažnjeno. I ne možete da je zaustavite ili da je pozovete na odgovornost.“

Njegove reči su me navele da sagledam hvaljeni međunarodni poredak zasnovan na pravilima iz jednog sasvim drugog ugla: iz ugla većine Globalnog juga.

I kako koristi od njega nikad nisu bile ravnopravno raspodeljene, na šta je kanadski premijer Mark Karni podsetio publiku u Davosu na Svetskom ekonomskom forumu u januaru 2026.

„Znali smo da je priča o poretku zasnovanom na međunarodnim pravilima delimično lažna“, rekao je Karni.

„Da će se najjači izuzeti kad im to bude odgovaralo. Da su trgovinska pravila primenjena asimetrično.

„I znali smo da međunarodno pravo važi sa različitom strogošću u zavisnosti od identiteta optuženih ili žrtava.“

Pre mnogo godina, na Kolumbiji, pakistanski student me je pitao: „Zar vam nije zanimljivo što su SAD, zemlja koja je nastala iz revolta prema arbitrarnoj primeni britanske sile, u naše vreme, najmoćniji eksponent te arbitrarne sile?“.

Novi svetski poredak ili povratak u budućnost?

Donald Tramp je stigao u Davos prošle nedelje očigledno čvrsto rešen da potčini Evropljane njegovoj želji da dobije Grenland.

On želi vlasništvo nad ostrvom, rekao je.

Izjavio je da je Danska dodala „samo još jedne saonice sa psima“ za odbranu ove teritorije.

To govori mnogo o neprikrivenom preziru sa kojim on i mnogi iz njegovog najužeg okruženja očigledno gledaju na evropske saveznike.

„U potpunosti delim vaš prezir prema evropskom grebatorstvu“, napisao je ministar odbrane Pit Hegset u grupi na Vocapu u kojoj je bio potpredsednik Džej Di Vens prošle godine, dodavši na sve to jedno: „PATETIČNO“. (Nije bio svestan da je urednik časopisa Atlantik bio dodat u taj grupni čet.)

Zatim je Tramp nedavno rekao za Foks njuz da je, tokom rata u Avganistanu, NATO poslao „neke vojnike“, ali da su „one ostale pozadi, daleko od prvih linija fronta“.

Ovi komentari su izazvali bes britanskih političara i porodica veterana.

Britanski premijer Kir Starmer nazvao je Trampove opaske „uvredljivim i iskreno skandaloznim“.

Britanski premijer je razgovarao sa Trampom 24. januara, posle čega je američki predsednik na vlastitoj društvenoj mreži Istina (Truth Social) pohvalio britanske trupe kao jedne od „najvećih od svih ratnika“.

Kir Starmer i Donald Tramp — Kir Starmer je izjavio da su opaske američkog predsednika Donalda Trampa o NATO trupama u Avganistanu bile „uvredljive i skandalozne“

Znamo iz Strategije za nacionalnu bezbednost Bele kuće, objavljene u decembru, da u drugom mandatu Tramp namerava da izbavi Sjedinjene Američke Države iz okova sistema transnacionalnih tela stvorenih, delom uz pomoć Vašingtona, kako bi se regulisala međunarodna pitanja.

U tom dokumentu se jasno navode sredstva kojima će SAD postaviti „Ameriku na prvo mesto“ u srcu američke bezbednosne strategije, koristeći svu silu koju ima na raspolaganju, a koja varira od ekonomskih sankcija i trgovinskih carina do vojne intervencije, kako bi potčinila manje i slabije zemlje u skladu sa američkim interesima.

To je strategija koja daje prednost snazi: povratak svetu u kom velike sile određuju sfere uticaja.

Opasnost u ovome za „srednje sile“, kako ih je nazvao kanadski premijer Mark Karni, jeste očigledna.

„Ako niste za stolom“, rekao je, „vi ste na jelovniku.“

Reinterpretacija Monroove doktrine

U Davosu, u januaru 2026, američki saveznici, naročito Kanada i Evropa, odavali su poslednju počast onome što se zajednički naziva međunarodni poredak zasnovan na pravilima.

U nekim slučajevima čak su oplakivali njegovu smrt.

Ali kao što je mladi pakistanski student žurnalistike na Kolumbiji tvrdio pre mnogo godina, velikim delovima ostatka sveta nije izgledalo, u poslednjih 80 godina, da su se SAD i povremeno neki od njihovih prijatelja, osećali sputani pravilima.

Pogledajte video: Od prijatelja do neprijatelja – istorija 200 godina odnosa Amerike i Rusije

„Posle Drugog svetskog rata, videli smo, pod takozvanim međunarodnim poretkom zasnovanim na pravilima, mnoštvo intervencija Sjedinjenih Američkih Država u Latinskoj Americi“, kaže doktor Kristofer Sabatini, viši stručni saradnik za Latinsku Ameriku u Četam hausu.

„To nije ništa novo. Postoje obrasci intervencija koji sežu sve do 1823. godine.

„Postoji izraz koji koristim za američke političare koji zastupaju jednostrane američke intervencije. Zovem ih zadnjedvorištaši – oni koji doživljavaju Latinsku Ameriku kao vlastito zadnje dvorište.“

Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) je 1953. godine, u saradnji sa britanskom tajnoj obaveštajnom službom, sprovela državni udar u kom je svrgnuta vlada Muhameda Mosadeka u Iranu.

On je želeo da izvrši reviziju poslovnih knjiga Angloiranske naftne kompanije (kasnije dela BP-a), a kad je kompanija odbila da sarađuje, Mosadek je zapretio da će je nacionalizovati.

Zato što je predstavljao pretnju po britanske ekonomske interese, svrgnut je sa vlasti i Velika Britanija i SAD su stali iza kralja koji je počeo da se ponaša kao diktator.

CIA je odigrala ključnu ulogu u državnom udaru iz 1953. godine, kojim je svrgnut sa vlasti demokratski izabran premijer Muhamed Mosadek

Istovremeno, SAD su se zaverile da svrgnu izabranu vladu Gvatemale, koja je sprovela ambiciozni program reforme zemljišta, zapretivši da naudi profitabilnosti Američke ujedinjene voćarske kompanije.

Ponovo uz aktivnu saradnju CIA, levičarski predsednik Jakobo Arbenz je svrgnut s vlasti i zamenjen nizom autoritarnih vladara podržanih od SAD.

Amerika je 1983. godine izvršila invaziju na karipsko ostrvo Grenadu, posle marksističkog državnog udara.

Bila je to zemlja čiji je šefica države bila pokojna kraljica Elizabeta Druga.

A SAD su 1989. godine izvršile invaziju na Panamu i uhapsile vojnog lidera Manuela Norijegu.

Ostatak života, izuzev poslednjih nekoliko meseci života, on je bio u zatvoru.

Sve ove intervencije bile su manifestacija Monroove doktrine, koju je prvi zastupao američki predsednik Džejms Monro 1823. godine.

Ona je uspostavila američko pravo na dominaciju zapadnom hemisferom i držala evropske sile podalje od pokušaja da se mešaju u nove nezavisne države Latinske Amerike.

Posleratni međunarodni poredak zasnovan na pravilima nije odvratio SAD od nametanja vlastite volje slabijim susedima.

Američke trupe silom su svrgle panamskog lidera Manuela Norijega 1989. godine. Noriega je proveo veći deo ostatka života u zatvoru

Kad ju je objavio peti američki predsednik Džejms Monro, doktrina nazvana po njemu, bila je naširoko doživljena kao izraz američke solidarnosti sa susedima.

Bila je to strategija za njihovu zaštitu od pokušaja evropskih velikih sila da ih ponovo kolonizuju: SAD su, na kraju krajeva, delile sa njima republikanske vrednosti i istorijat antikolonijalne borbe.

Ali Doktrina je brzo postala izraz prava Vašingtona da dominira susedima i koristi sva sredstva, pa i vojnu intervenciju, da njihovu politiku dovede u sklad sa američkim interesima.

Predsednik Teodor Ruzvelt rekao je 1904. godine da ona daje Americi „međunarodnu policijsku moć“ da interveniše u zemljama gde dolazi do „nepravde“.

Da li je onda moguće da je Trampova reinterpretacija Monroove doktrine samo sastavni deo američke spoljne politike u kontinuitetu?

Džejms Monro na crno-beloj fotografiji — Monroovu doktrinu je prvi zastupao američki predsednik Džejms Monro (na slici) 1823. godine

„Za državni udar u Gvatemali 1954. godine u potpunosti je bila zaslužna Amerika.

„Ona je orkestrirala čitavo preuzimanje zemlje“, kaže doktor Kristofer Sabatani.

Državni udar iz 1973. godine u Čileu protiv levičarskog premijera Salvadora Aljendea „nije orkestrirala CIA, ali su Sjedinjene Američke Države izjavile da će prihvatiti državni udar“, dodao je on.

‘Trampov povratak u budućnost’

Tokom Hladnog rata, glavna motivacija za intervencije bila je percepcija da sovjetske stranke, koje uživaju podršku Sovjetskog Saveza, uzimaju maha u lokalu, predstavljajući komunistički prodor u zapadnu hemisferu.

U naše vreme, pretpostavljeni neprijatelj više nije komunizam, već trgovina drogom i (i)migracija.

Ako zanemarimo tu razliku, ponovno uspostavljanje Monroove doktrine predsednika Trampa „apsolutni je ‘povratak u budućnost’“, kaže istoričar Džej Sekston, autor knjige Monroova doktrina: Imperija i nacija u Americi Devetnaestog veka.

crno-bela fotografija bivšeg predsednika Gvatemale Jakobo Arbenz — Predsednik Gvatemale Jakobo Arbenz svrgnut je sa vlasti u državnom udaru koji je podržala Amerika 1954. godine

„Druga stvar koja pruža Trampovim Sjedinjenim Američkim Državama utisak 19. veka jeste njegova nepredvidljivost, njegova nestalnost.

„Posmatrači nikad ne mogu stvarno da predvide šta će SAD uraditi sledeće.

„Ne znamo šta donosi budućnost.

„Ali i ovlašan pogled na savremenu istoriju, od 1815. godine pa nadalje (kraj Napoleonovih ratova), pokazuje da rivaliteti Velikih sila donose istinsku destabilizaciju.

„Oni vode u sukob.“

Jedinstvo među saveznicima

Američki unilateralizam nije ništa novo.

Ono što je novo ovaj put jesu američki prijatelji i saveznici koji su se našli na meti američke sile.

Najednom Evropljani i Kanađani počinju da osećaju ono što je odavno poznato ostalim delovima sveta – arbitrarno sprovođenje američke sile koje mi je mladi pakistanski student artikulisao toliko dobro u nedeljama posle napada 11. septembra 2001.

Tokom prve godine njegovog drugog mandata, evropski lideri su laskali Trampu.

Starmer je, na primer, tražio od kralja Čarlsa da ga pozove u drugu državničku posetu Velikoj Britaniji, što je čast koja nije ukazana nijednom drugom američkom predsedniku u istoriji.

Generalni sekretar NATO Mark Rute bizarno ga je nazvao „taticom“.

Pogledajte video iz juna 2025: Šef NATO-a Mark Rute oslovio Trampa sa ‘tatice’

Ali Trampov pristup Evropi doneo mu je očigledan uspeh.

Prethodni predsednici, među kojima Barak Obama i Džozef Bajden, takođe su smatrali da evropski saveznici ne ulažu dovoljno u NATO i želeli su da ovi troše više na vlastitu bezbednost.

Ali, samo je Tramp uspeo da ih natera da to i učine: u odgovoru na njegove pretnje, oni su pristali da povećaju trošenje na vlastitu odbranu sa oko dva odsto BDP-a na pet odsto, što je bilo nezamislivo do pre samo godinu dana.

Donald i Melanija Tramp sa kraljevskom porodicom — Kralj Čarls je pozvao Donalda Trampa u drugu državničku posetu Velikoj Britaniji, što je čast koja nije bila ukazana nijednom drugom američkom predsedniku

Čini se, međutim, da je Grenland bio prekretnica.

Kad je Tramp zapretio danskom suverenitetu na Grenlandu, saveznici su počeli da se okupljaju oko novootkrivenog otpora i odlučili da ovaj put ne popuste.

Kanadski premijer Mark Karni uspeo je da artikuliše taj trenutak.

U njegovom ključnom govoru u Davosu, on je rekao da je to bila tačka „prekida“ sa starim međunarodnim poretkom zasnovanom na pravilima, u novom svetu politike velikih sila, „srednje sile“ moraju da nastupaju jedinstveno.

Donald Tramp se obraća vojnicima — Prethodni predsednici su takođe verovali da evropski saveznici treba da troše više na vlastitu bezbednost, samo je Tramp uspeo da ih natera da to i učine

Retka je pojava da u Davosu publika ustane na noge i nagradi govornika ovacijama.

Ali ona je to učinila za Karnija i u tom trenutku ste mogli da osetite kako se stvara jedinstvo među saveznicima.

I u tom času je pretnja carinama nestala.

Tramp nije uspeo da dobije ništa od Grenlanda što SAD već nisu imale decenijama, pravo, uz danski blagoslov, da gradi vojne baze, šalje neograničeni broj pripadnika vojske na ostrvo, pa čak i na iskopavanje minerala.

Izazov sa kojim se suočavaju ‘srednje sile’ danas

Nema nikakve sumnje da je Trampova strategija „Amerika na prvom mestu“ popularna u njegovoj MAGA (Make America Great Again – Učinimo Ameriku ponovo velikom) bazi.

Oni dele stav da slobodni svet već predugo živi na račun američke velikodušnosti.

A evropski lideri, pristavši da povećaju trošenje na odbranu, priznali su da je Tramp bio u pravu: da neravnoteža više nije fer ili održiva.

U junu 2004. godine, izveštavao sam o proslavi 60. godišnjice Dana D u Normandiji.

Još je bilo mnogo živih veterana Drugog svetskog rata i hiljade onih koji su preplovili Lamanš 60 godina ranije vratili su sa toga dana na plaže, mnogi od njih iz SAD.

Nisu želeli da se govori o herojstvu ili hrabrosti njihove mladosti.

Gledali smo ih kako jedan po jedan ili u malim grupama odlaze na groblja da pronađu grobove mladih ljudi koje su poznavali i koje su ostavili za sobom na tlu oslobođene Francuske.

Gledali smo kako šefovi savezničkih vlada odaju poštu tim starim ljudima.

Ali zatekao sam sebe kako ne razmišljam toliko o bitkama koje su oni vodili i hrabrosti i žrtvi njihovih mlađih verzija, već o miru koji su pošli da grade kod kuće kad su se borbe okončale.

Svet koji su nam ostavili u amanet bio je neuporedivo bolji od sveta koji su nasledili od roditelja.

Jer bili su rođeni u svetu rivaliteta Velikih sila, u kojem, rečima Marka Karnija „jaki mogu da rade šta im je volja, a slabi moraju da propate ono što moraju“.

To je bila generacija koja se vratila kući da izgradi međunarodni poredak zasnovan na pravilima, zato što su naučili na teži način do čega sistem bez pravila, bez zakona, može da dovede.

Nisu želeli tome da se vrate.

veterani na obeležavanju Dana sećanja u Londonu — Svet koji su nam ostavili u amanet bio je neuporedivo bolji od sveta koji su nasledili od roditelja, piše Alan Litl

Oni rođeni u decenijama posle rata možda su napravili grešku poverovavši da svet više nikad ne može da se vrati tome.

A pre 24 godine, dok sam držao govor u Njujorku, još traumatizovanom od napada 11. septembra 2001, da li sam i ja napravio istu grešku, misleći da je poredak posle Drugog svetskog rata, podržan, kao što je bio, američkom silom, nova trajna normalnost?

Mislim da jesam.

Jer tada nismo predvideli svet u kojem će vera u tradicionalne izvore vesti i informacija biti nagrižena usled porasta cinizma, turbo-pogona društvenih mreža i, sve više danas, veštačkom inteligencijom.

U doba ekonomske stagnacije i ekstremne neravnopravnosti, vera naroda u demokratske institucije je nagrižena.

Ona je nagrižena ne samo u SAD, već i širom zapadnog sveta već decenijama.

Kao takav, Tramp bi mogao da bude simptom, a ne uzrok Karnijevog „prekida“ sa posleratnim poretkom.

Posmatranje tih starih ljudi kako se hodaju grobljima Normandije bio je plastičan i potresan podsetnik: demokratija, vladavina zakona i vlada koja se poziva na odgovornost nisu prirodan fenomen; oni nisu čak ni, istorijski gledano, normalni.

Za njih se mora boriti, moraju se graditi, održavati, braniti.

A to je izazov sa kojim se od sada suočavaju, kako ih Mark Karni naziva, „srednje sile“.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]