I dalje se sećam razgovora koji sam pre nekoliko godina čula pre službe ispred jedne pravoslavne crkve u Srbiji.

„Imam menstruaciju, ne smem da uđem unutra“, izgovorio je ženski glas.

„Uđite, nema to nikakve veze“, čula sam odgovor.

Bila sam zbunjena.

Ova usputna konverzacija skrivala je brojna pitanja o položaju žena u crkvi, ali i granicama koje ostaju nevidljive, čak i onda kada formalne zabrane nema.

Kakav je položaj žena u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC)?

Šta im je, a šta nije dozvoljeno?

Postoje li neka određena pravila?

„Položaj žena je sličan u svim pravoslavnim crkvama i one ne mogu da budu sveštenici, niti da budu na poziciji episkopa ili patrijarha“, kaže Rastko Jović, profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, za BBC na srpskom.

U hrišćanskim crkvama, episkop je zadužen za upravljanje određenom crkvenom oblašću.

Patrijarh je vrhovni poglavar pravoslavnih crkava.

Žene „ipak imaju određene uloge unutar crkvenog sistema“, ukazuje Jović.

„Postoje monahinje i igumanije koje vode manastire, kao i veroučiteljice koje rade sa decom i mladima“, dodaje.

‘Samo sam prihvatila postojeći poredak’

Mila Ilić ima 45 godina i u crkvu odlazi od detinjstva.

„Ne razmišljam o tome ko stoji iza oltara, a ko ne može da mu priđe“, kaže ova vernica.

U oltaru, posebnom delu pravoslavne crkve iza ikonstasa, borave samo muškarci – sveštenici i pomoćnici, a samo retko žene i to u manastirima.

„Igumanija ima autoritet nad zajednicom, duhovnu i administrativnu moć.

„One, kao i mnoge monahinje, ulaze u oltar“, kaže Jović.

Dok pravoslavni sveštenici mogu da budu u braku i osnuju porodicu, monasi žive u celibatu u odvojenim monaškim zajednicama.

Mogućnost da žena uopšte bude deo crkvene hijerarhije nikada Mili nije delovala kao realna.

„Nikada i nisam razmišljala o tome, jednostavno sam samo prihvatila postojeći poredak.

„Bilo bi mi čudno da vidim ženu na nekoj od tih pozicija“, dodaje.

Pravoslavni sveštenici se bave duhovnim i administrativnim poslovima unutar crkve.

Služe liturgiju i svete tajne, poput krštenja, venčanja ili pričešća.

Pričešće u pravoslavnoj crkvi jedna je od najbitnijih hrišćanskih praksi u kojoj vernici uzimaju hleb i vino – simbole tela i krvi Isusa Hrista.

Muškarci koji završe bogosloviju mogu da postanu sveštenici, dok žene sa istim obrazovanjem mogu da rade u školama i predaju veronauku.

Monahinja drži sveće u Jerusalimu — Dok ženama nije dozvoljen ulazak u oltar ili sveštenička služba, one mogu da budu igumanije – poglavarke ženskih manastira

Žene i struktura crkve

Iako se u savremenoj teologiji mogu uočiti izvesni pomaci, delom i kao posledica dijaloga, oni ne dovode u pitanje osnovnu hijerarhiju crkve, objašnjava profesor Jović.

Oni koji se protive proglašavanju žena u čin sveštenika i episkopa, navode argument da toga u istoriji crkve nije bilo, kaže teolog Vukašin Milićević za BBC na srpskom.

Ipak, po ovom pitanju, pravoslavna „crkva je nešto više otvorena od katoličke“.

„Tamo ne postoji mogućnost da žene budu na poziciji đakonisa“, dodaje Milićević.

Sredinom decembra, Vatikan je odbio predlog da žene postanu đakoni – najniži od tri sveštenička čina.

Anglikanska crkva je, međutim, progresivnija.

U oktobru 2025, Sara Malali imenovana je za kenterberijsku nadbiskupkinju, postavši prva žena u istoriji Anglikanske crkve na toj poziciji.

Ne postoji nedvosmisleno teološko opravdanje za isključenje žena iz crkvene hijerarhije, kaže Dušan Maljković iz Centra za kvir studije gde je organizovano predavanje Od đakonise do matrijarha -Jedna (ne)moguća (r)evolucija ili pravoslavni feminizam.

U tom slučaju dolazi se do borbe tumačenja kanona i tradicije, dodaje.

„Upravo kroz te interpretacije često se razotkriva duboko ukorenjena mizoginija“, kaže Maljković.

Pitanje rukopolaganja žena nije „samo teološko, već i pragmatično pitanje moći, jer bi uključivanje žena u crkvenu hijerarhiju nužno značilo i deljenje simboličke i institucionalne moći koja je vekovima bila isključivo muška“, objašnjava za BBC na srpskom.

Đakonisa je bilo ranije

Fotografija žene u belo-zlatnoj odori ispred pravoslavnih ikona kako pričešćuje vernike u proleće 2024. godine kružila je internetom.

Na njoj je bila Anđelika Molen – prva đakonisa u Africi koju je mitropolit Zimbabvea rukopoložio u ovaj čin.

Đakoni pomažu sveštenicima i episkopima u bogosluženjima i crkvenim poslovima.

Rukopoloženje žena u čin đakonisa nije novina u crkvenoj tradiciji, još u ranom hrišćanstvu žene su pomagale u bogosluženju, kaže Milićević.

„Postojalo je više pokušaja da se praksa oživi, pa je i ovaj najnoviji pokušaj vredan hvale“, dodaje on.

U pravoslavnoj crkvi đakonise su rukopolagane ne samo tokom vizantijske ere, već i u novije vreme, piše u studiji Služenju žena-đakona u Crkvi teološkinje Kirijaki Karidojanis Ficdžerald.

Zašto je važan ulazak u oltar

Ikonostas kao fizička granica istovremeno je i simbolična.

Samo u izuzetnim prilikama unutra se mogu naći žene, dok se češće sreću ne samo muškarci, već i dečaci koji im pomažu tokom liturgije.

„Igumanije i monahinje koje služe u manastirima imaju blagoslov da uđu u oltar, a postoje primeri da se dozvoljava i ćerkama sveštenika da pomažu“, kaže Jović.

Kanonska zabrana koja se često navodi potiče još iz sedmog veka.

U oltar ne sme da uđe niko osim onih koji aktivno učestvuju u službi, ukazuje profesor.

Zbog toga to pravilo, dodaje Jović, može i drugačije da se tumači, ne kao zabrana zasnovana na polu, već kao pitanje liturgijske funkcije i uloge u samom obredu.

Žena kao majka

Iako za sebe kaže da je religiozna, Milica Janković se često „ne slaže sa načinom na koji crkva vidi žene“.

„Oduvek me je nervirala ideja o ženi kao o tihoj, poslušnoj i krotkoj i čija je jedina funkcija da rađa decu.

„Taj opis je tako degradirajući, a mnogi sveštenici upravo na tome insistiraju“, kaže ova crnokosa devojka.

To joj ipak ne smeta da „posti i povremeno odlazi na službu“, kaže.

„Odvojila sam neke stvari u glavi, institucionalizovana religija je drugačija od pojedinačne vere“, kaže ona.

Srpska pravoslavna crkva je napravila neku vrstu konzervativnog zaokreta, ukazuje Milićević.

„Ne bi bilo nužno loše što se govori o ženi kao o majci, da to nije stavljeno u neki radikalni patrijarhalni kontekst“, dodaje.

Materinstvo tada nije „otelotvorenje božanske ljubavi, već je podređeno odgajanju vojnika koji će služiti državi, a koje ohrabruje crkva“, ukazuje on.

Pričešće tokom menstrualnog ciklusa

Milica se pričešćuje i tokom menstrualnog ciklusa.

„Na to me je uputio sveštenik crkve u koju idem, a i ne mislim da je to nužno loše“, kaže ona.

„Uverenje da žene tokom menstruacije ne bi trebalo da se pričešćuju ne potiče iz hrišćanstva, već judaizma“, objašnjava Jović.

Obredna nečistota u vezi sa ciklusom odnosi se na koncept u tradicionalnim i verskim verovanjima gde se menstrualna krv, iako prirodna, smatra nečistom za obavljanje određenih religijskih obreda.

„Te ideje su se vremenom ušle u religijsku praksu, iako za njih ne postoji čvrsto teološko uporište.

„Reč je o kulturno-istorijskim naslagama koje su preuzete iz prethodnih religijskih sistema i običaja“, kaže Milićević.

Tumačenja kanonskih tekstova su se kroz vekove razlikovala i u savremenoj teološkoj misli sve je prisutnije shvatanje da telesni biološki procesi ne mogu da budu prepreka za duhovni život, objašnjava.

Pogledajte video: Žene koje se bore da postanu katoličke sveštenice

Žene koje ćute

Žene se u Bibliji i hrišćanskoj tradiciji posmatraju kroz priču o Adamu i Evi.

Po ovom predanju, prvi ljudi su izbačeni iz raja pošto su prekršili božiju zapovest.

Bilo im je zabranjeno da uzimaju plodove sa drveta spoznaje dobra i zla.

Zmija je navela Evu da uzme plod i pojede ga, a ona ga je zatim dala i Adamu.

Prva žena je oterana iz raja zbog neposlušnosti, što je vekovima oblikovalo shvatanje žena kao bića sklonih grehu.

U isto vreme, žena se često poistovećuje sa majčinskom, negovateljskom ulogom, kakvu ima takozvana vladičica Bogorodica – za koju se veruje da je rodila Isusa Hrista.

Tako se javlja kontrast između „poslušne, čiste“ žene i „grešne“ Eve.

U Bibliji su retka mesta gde Bogorodica govori, kaže teološkinja Jelena Vojinović za BBC na srpskom.

„Jedno od njih je kada joj anđeo saopštava da će roditi Isusa, sina božijeg, ona smerno prihvata božiju volju.

„Drugo je u biblijskoj priči o svadbi u Kani, kada nestaje vina“, dodaje.

Tada Bogorodica to saopštava Isusu i inicira prvo čudo u hrišćanskoj tradiciji – pretvaranje vode u vino.

„Ipak, ne možemo da se ne zapitamo zašto joj je oduzet glas.

„Ženski glas u hrišćanstvu je često bio skriven, ali je imao snagu da oblikuje tok događaja, čak i kada nije bio dovoljno glasan“, dodaje Vojinović.

Pogledajte video: Drevni miris tamjana

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]