Zašto se ljudi vraćaju da ostare u Srbiji: Život srpski, penzije nemačke

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Tesko da ce se veci broj vratiti, cak i da provede penzionerske dane u Srbiji. Vecina nasih ljudi u inostranstvu imaju decu, koja tamo odrastaju, skoluju se i onda i sami nalaze posao. Posle nekoliko godina vencaju se i onda dolaze unuci. Druga generacija, iako potpuno integrisana u drustvo zemlje domacina, jos ima neke veze sa domovinom makar i samo dolazili tokom letnjih odmora na par nedelja. Ali sa unucima je vec drukcije. Imaju svoje drustvo iz te zemlje, idu sa njima na odmore po Spaniji ili Italiji, i cesto jedva govore srpski. A i dedi i babi se ne vraca u Srbiju zbog zelje da bud sa porodicom, zbog mnogo bolje zdravstvene zastite, uredjene drzave i drugih razloga.

2. Kao prvo da bi živeo u Nemačkoj sa penzijom morao bi da radiš bar 30 godina, sa manje staža nema šanse, jedino da sve plaćaš u ratama – ali da živiš kao bednik – što takodje nije moguće. Drugo, jedno je kada u Nemačku odeš kao klinac, pa stekneš društvo i nemaš nostalgiju, a drugo, kada odeš, sticajem okolnosti, u poznijim godinama. I treće, kada ostariš, drugačije razmišljaš. Nema više energije, entuzijazma, baš te briga hoćeš li videti Ajfelovu kulu ili kip Slobode. A najvažnije od svega opterećen si uspomenama. Neko je rekao, čoveku je kuća tamo gde su mu grobovi najmilijih. I to je najveća istina. A primećujem da se komentariše na razne teme u raznim životnim dobima ne shvatajući da se s godinama i iskustvom čovekova percepcija menja. A mladi to ne mogu da shvate, što je i prirodno.