Tako su 2 skulpture sadašnjih političara,gradskih zvaničnika, napravljene im već za života, a stavljene ( na kratko) ispred Skupštine grada, bile vid simboličkog demokratskog govora o njihovim nezaustavljivim motivima prema Beogradu (jedna drži bager, a druga gondolu) , ukazujući tako jednovremeno na autorstvo nasilnih činova. Ovi autori , zaslužuju spomenička obeležja.

Zato je nemanje smisla za metaforično-humorni znakovni jezik građanskih protesta u Beogradu i Pobunjenim gradovima Srbije, moglo institucionalnim i medijskim reagovanjem ove vlasti , na nošenje plastičnih vešala i testere, dramatično biti pročitano, namerno, ozbiljnom pretnjom i nasiljem.

Ali, demokratija podrazumeva pravo ne samo na različita mišljenja nego i pravo na pobunu. Neosporno je da je humor takvo pravo.

Otuda, jezik humora, kao i karikature , suprotstavlja se prividu simulirane ozbiljnosti političke retorike, jer ma koliko bila društvena igra, kako kaže Mihailesku, vrsta “Olimpijske zakletve istovremeno je demokratski pakt.”

U stvari, humor osvetljava privid stvarnosti, ukazujući na put ka istini, preko humano-demokratske atmosfere društvene kulture života.

Autorka je pisac knjige „Beograd kao autobiografija“

Povezani tekstovi