Foto: K. Bondžulić/Danas„Ćacilendu mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo”, moglo bi komotno da se zapeva danas u maniru negovanja antifašističke tradicije. Tako i bi, jer završetak školovanja kadeta Vojne akademije i njihovo promovisanje u mlade oficire nije se dogodilo kao uvek ispred Narodne skupštine već u banjičkoj Kasarni „General Jovan Mišković”.
Naravno, da su za ovakav „čin” zvanično nemušto navedeni „infrastukturani razlozi” i „radovi u široj zoni” Doma Narodne skupštine od strane Ministarstva odbrane koje je takođe i ukazalo u svom obaćanju javnosti „da nema mesta dnevnopolitičkim interpretacijama ove odluke”. Ma, kakvi.
Ipak, ostaje bljutav utisak da je i vojska ustuknula ili da kažemo „strateški se povukla” pred šatorskim performansom ispred Skupštine u kome već mesecima neki tamo nešto hoće: da uče, protestuju, brane… i usput se o državnom kru’vu ’rane. K’o pravi vojnici, samo stranački, što i jesu.
Nesrećni „Ćacilend” je danas najskuplja srpska reč i najveća svetinja u koji niko ne sme da pipne. Ni da pomisli. To je sveto mesto ovog režima i lični zabavni park njegovog čelnika. Šapke (očigledno) mogu da se bacaju u vis i u miru Banjice ali za vaskoliko tradicionalne „kniževne večeri”, podele pljeskavica i „rashod” plastičnih stolica mesto mora da se zna.
Vučiću je „Ćaciled” prioritet. Ispred, ne mladih tek svršenih pitomaca, već i države, bilo kakve tradicije i istorije (ionako je sam piše u pobedama nad „obojenim revolucijama” i „nacionalnim udžbenicima”), vere, nacije, ideologije… pa i elemetarne logike i zdravog razuma. O komunalno-zagadnoj opasnosti i da ne govorimo.
Za dnevnopolitičku (zlo)upotrebu tradicija i slavna prošlost (pogotova ona „ratnička”) je omiljena igračka političara (ne samo naših) i dobro dođe da se malo (s)pomene tako nekom prigodnom prilikom važnih obljetnica ili otvaranja „tamo negde nečega” kao i kada je poželjno da se sirotinja raja napali, namunji i narajca. Tad se „ispali” neka bombastična fraza sa (pseudo)istorijskom „posetnicom” i brzo pređe na osveženje i posluženje. Realno, prošlost (slavna ili manje) samo i sključivo za to služi kao neko stranačko predjelo. Ili aperitiv. Kratko, a „jako”. I, na brzaka.
Teško je i zamisliti kakav bi odnos prema ruglu i duji „Ćacilenda” stvarno imali ti stari, slavni, stalno pominjani. Da li bi Karađorđe, Miloš, Putnik, Stepa, Mišić, Bojović… ustuknuli pred njim i dozvoli da ih postrojava i premešta njegov „prinudni upravnik” i u tišini vojnih koračnica i marševa „zapalili” negde „tamo daleko, daleko od Skupštine, da u tišni bacaju šapke dok Ćacije želja za učenjem ne mine”. Baš, teško, a? A, možda su ovi njihovi „vojnički potomci” veći „taktičari”. I, ne bi da „politizuju”.
Ni na Banjici nije izostala ta slavna tradicija, istorija i prošlost. Kakvi, bilo ju je na pretek, sve to nikad se nije predalo, povuklo, ustuklo… Sve do „Ćacilenda”. E, i do tog šatora, do tog Ćacija nogom ćeš stupiti (vojničkom ili civilnom, svejedno je)… Bila na svečanosti i tradicionalna podela oficirskih sablji najboljim pitomcima. Na njima bi danas, al’ komotno, moglo da se „prekuca” (ili se kaže – pregravira) ona stara viteška u lojalističku: „Ne vadi me pred ’Ćacilendom’! Ne vaćaj me bez sendviča!”. Ćaciji napred, ostali stoj!
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
