Foto: Radenko TopalovićDa nas neko ko nema tu sreću da živi ovde pita šta je Ćacilend, verovatno bismo zapenili od bujice opisnih prideva i gadnih imenica. Potrajalo bi dok objasnimo, a opet, čini se da je Nidža Ristić iz Sviće to najbolje sažeo: Ćacilend je digresija. U pravu je, ne zato što je dotičnom ološkom vrtu to jedina funkcija, no zato što se bezbroj puta pokazalo da mu je primarna.
Ta država unutar države, okupirana teritorija na kojoj zakoni Republike Srbije belodano ne važe, mahom služi da se po potrebi napravi instant-pičvajz bilo koje vrste, na koju već nogu Dramaturg tog dana ustane, te da potopi vesti koje robovska parohija ne sme da čuje. Ćacilend je lična čarobna lampa puna poslušnih duhova koju (žv)Aladin u svako doba može da trljne i da zaište želju, bilo koju iz nastranog mentalnog repertoara gde ništa nije nedopustivo odvratno; naprotiv, što je odvratnije, to je bliže dopustivosti. A gde je Vatikan, tu je i dim: jedan duhovit čovek pre koji dan je pretpostavio da je to znak da je odabran novi Miloš Pavlović, pošto je proto-Ćaci zagonetno utihnuo, zabrinuvši javnost da su one ljute rane od polivanja vodom ipak zlokobnije no što je naš kvarni zdrav razum mislio. Ne lezi vraže, posredi je nešto drugo: zli jezici kažu – lutkarska predstava. Baš na dan usvajanja rezolucije EP-a – u kojoj piše da se lutkar bavi baš eto takvim stvarima. Istog istijatog dana imamo incident koji bi, po mnogo čemu, u duelu uverljivosti izgubio sve i kad bi mu protivnik bila papirna novčanica od 13 dinara.
Siže: tip upadne u Ćacilend, dakle prođe oba obruča, i policijski i onaj para-nekakav (prefiks je, u najmanju ruku, tačan jer su tamo za pare), pripuca na jednog od prisutnih, zapali šator; uhapse počinioca, onda ga dvaput snimaju kako dvaput priznaje, ti snimci odmah su na mrežama, znači od policije; koji sat kasnije, Titler se ukazuje da nam u rubrici „da razumete kako da razumete” istitluje događaj. Do tog trenutka već se uveliko zna da je pucač bivši službaš, takoreći to se zna od starta, jer baš bi loše zvučalo da su novinari to sami iskopali – ovako, policija nam je to rekla odmah, izbila nam argument iz ruku, sad to više nimalo ne zvuči sumnjivo. Nije istina, hoće nam se reći, da je posredi igrokaz, nego je istina da je kadar državne bezbednosti, posle radnog veka obavljanja tog posla, smislio i izveo ovako glupu akciju – a to je baš onako jedna „mirno spavaj, nano” informacija, to vazda zvuči državnobezbedno.
Na tu se zemlju vredi kladiti i u partiji Rizika, kamoli u stvarnoj geopolitici. Onda ide Glišić, prišivanje slučaja nerežimskim medijima koji su s kablovke isprali mozak jednom naivnom eks-debeovcu, i tako dalje – i baš tako i baš dalje, što dalje od vesti dana: da je rezolucija napokon krcata taksativnim istinama o tome šta se ovde dešava. Ovoga puta, onamo je doslovce sve. Cela zločinačka šmira, sve bezakonje, svi trikovi. Rezolucija je dosad neviđeni striptiz: onamo je goli Aleksandar Vučić, od glave do pete. Nema čak ni naočare, koje nosi otkad je tobož rešio radikalsku dioptriju i evropski progledao. A da se podsetimo, pre te oftalmološke intervencije tvrdio je da su samo izdajnici za EU; sad će to da priča opet, štopujte dane.
Da li, sa druge strane, mi treba da posebnom ljubavlju ljubimo EP za ovo? Da zaboravimo do koje mere su se pravili gluvi i slepi do malopre? Naravno da ne. Bitno je, uostalom, da već jednom naučimo: ovo nikad nije ni bila igra voljenja i nevoljenja, taj emocionalni rečnik skupo nas košta raznih zabluda; nema volime-nevolime, ima samo dobro po nas i loše po nas. Činjenica da su onamo napokon porodili dokument koji popisuje sva nepočinstva ovog režima, neopozivo, detaljno – za nas je svakako dobra.
No, ne dozvolimo da nam dim iz Ćacilenda zakloni vidik i na ovo: predsednikovo gostovanje kod Zoze na RTS-u. „Ono što se desilo ispred FDU je tako naivno i nevino u odnosu na ono što su oni posle radili… ONI SU PREBIJALI BAKE PO ULICAMA (?!)…” Pa onda opet kako je devojka nošena na haubi prošla super, gaženje nije krivično delo, jadno ono dete za volanom; „…to dete je posle pokušalo da se ubije, ni krivo ni dužno, nikom ništa nažao nije učinilo.” Mučno je dalje citirati. Predsednik svih građana i građanki, lični advokat jednih, lični dželat drugih. Pomilovatelj delinkvenata. Tvrditelj da kad zločin počiniš u panici, onda nije zločin. Kad zločin dođe kao posledica korupcije, onda nije zločin. Ništa nije zločin kad je AcoSrbine. S uma sišavši, na nas popevši, čovek kojem ljudski životi nikad ništa nisu značili pokušava da nas skrene s teme. A tema je samo i jedino ta. Vidimo se u Novom Sadu.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
