Albanci, Srbi i Alan Ford

Ali, čudno je, ako se uzme u obzir ono što su neki srpski mediji godinama pisali, da su više od 11 hiljada stanova (nisam znao da Niš ima toliko stanova) kupili Albanci. Oni, kako navode izvori u ovim tekstovima, takozvani stručni „lokalni izvori“, nameravaju da okupiraju jug Srbije. Zna se, svaki Albanac ima po dva kila zlata. Zanimljiva su im i veća seoska domaćinstva gde bi se najverovatnije naselili sa mnogobrojnom porodicom. Albanci prave mnogo dece. I to je jasno.

Jasno je i da neki Albanci sa Kosova vole srpske pasoše. To je stvarno istina. Ali, i dalje mi nije jasno kako da nađem jednog Albanca i da ga snimim. Priča nije mnogo teška. U ovom gradu gde su Albanci treba da stigne i albanski premijer Edi Rama i njegov homolog, Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Srbije.

Novinarski gledano mene zanima kako to može da pomogne. Možda neka priča iz Preševa sa tamošnjim privrednicima. Raspitujem se i za to. Tri velike firme me odbiju. Ne misle da je dobro da se mešaju. Otkud oni znaju kako će se ti sastanci završiti. Pričam sa ljudima iz Privredne komore Srbije. Tu treba da se osniva i srpsko-albanska privredna komora.

Atmosfera je bolja i vidi se da postoji komunikacija, ali je premala da bi prevazišla veliki zid i da se može viriti prekoputa.  Balkanski političari od prošle godine su i visokim poslovima i često nemaju vremena za spuštanje tenzija.Albanci i Srbi. To zvuči kao nešto iz naučne fantastike. Zajedno u istom mesto i prostoru.

Mediji su važni i nije mnogo potrebno da se uzimaju modeli nekih drugih zemalja. Jugoslavija je imala dovoljno dobar metod ozbiljnosti u medijima, makar nisu puštali prevelike gluposti.

Alan Ford je bio jedan od najboljih stripova svih vremena. Verovatno oni koji su ga izmislili nisu slutili popularnost istog u toliko zemalja. Tada nije bila epoha serija i tih jeftinih sadržaja. LJudi su se stvarno trudili. Kada su kreirali strip, italijanski autori iz Amerike sigurno nisu mislili da će nekada njihov razvoj zavisti i od tržišta u Jugoslaviji. Sadašnje reference svrstavaju zagrebačke, a posle i druge izdavače u red najjačih. Sigurno je tada Jugoslavija bila važna zemlja. Urednici ovog stripa na jugoslovenskom bratskom srpsko-hrvatskom jeziku imali su uticaj i njihovi jezički nalazi su menjali nekad i imena i očekivanja publike.

Jedino je, kažu, par puta nešto menjano. Kada su Amerikanci smislili šalu na račun američkog rasizma i spominjali kako crnci treba da napuštaju Ameriku, to nije bilo prihvatljivo, pa su umesto reči crnci ubacili neprijatelji. Ali bitno je da su mozgali. Tada se ništa nije objavljivalo a da se nije mislilo o sadržaju, bilo kom, pa bio to i strip. Tada je objavljivanje bila ozbiljna fora. Sada je to samo fora.

Albanci i Srbi zvuče kao neki nespojivi ukus. Tipa folkeri i rejveri ili čokoladica za dijabetičare sa šećerom. Mit se stvarao decenijama i nastavlja se tako.  Novinari koji su novinari uvek traže neke priče. Nekad su one lepe, nekad su ružne i tužne, nekad su samo priče kojima se premosti dan.

Srpski mediji kada pišu o Albancima, uglavnom, naravno, nije teško. Takođe je lako na albanskom pisati o Srbima. U trenutku kada treba neprijatelj ništa ne mora da se proveri. Kao da će oni stvarno da reaguju i kao da nas baš briga za to.

Srbima stavljaš šajkaču, nož, opasnost da će da otimaju naša prava i teritoriju i da su oni tu da nas sputavaju. Albancima dodaš keče, primitivizam, nacionalizam, Veliku Albaniju i što da ne i Hašima Tačija.

Posle onih turbulencija, dronova, susreta teških i lakših susreta i provokacija, vrh iz Tirane dolazi u Beograd. Kosovo ne bi trebala da je tema, ali je zapravo tema. Svi putevi vode tamo i tako je uvek bilo.  Svakako su bolne priče i stvari o kojima ne želimo da pričamo uvek tu.  Civilno društvo pokušava godinama nekim uglavnom kvaziprojektima, pa i nekim ozbiljnijim razmatranjima na pojedinačnih skupova, da približi Albance i Srbe.

Stvar je uglavnom ista: seminari, konferencije, druženja, pozorišne predstave, sastanci i susreti, kukanje na svoje i tuđe. Prosto divno, divno i divno.  Posle rata na Kosovu seminari i konferencije su se pojavili kao bela kuga. Uvek su tu neki stranci pred kojima nijedan od nas nije šovinista. To nije dobro za donatore.

Godinama se dešavaju nekakvi događaji, veselja i pomirenja, ali ništa od toga. Neki ljudi baš žive od toga, neki se unapređuju, odlaze, budu ambasadori. Drugi neki se unapređuju unutar svojih zemalja i prave iskustvo za svoje CV-jeve u rešavanju nerešavanja stvari. Na Kosovu se mogu graditi razne karijere, tašnice, košuljice i govori. Na tu temu može se i živeti bezbolno.

Građani sa druge strane gledaju filmove. Nekad na Kosovu nekad u Srbiji se širi mržnja i oni su povučeni i drže svoje stavove. Ali poverenja nema.  Novinarski je zabavno raditi nekad, ali uglavnom nije. Da bi jedan novinar sa Kosova ili iz Srbije pisali jedni o drugima, prvo treba da znaju teren i ljude. Da znaju da ne misle svi isto i da količina strašnog nije uvek izražena količinom naroda koji misli, ili da količina bezbednosti nije izražena količinom realne opasnosti.

Ali ako ulivate veću količinu straha u odnosu na količinu stanovništva, onda je mogućnost osećaja straha mnogo veća.  Niš, veliki grad Srbije. Albanci iz Albanije ne znaju baš mnogo o ovom gradu. Od novinara zavisi šta će napraviti od ovih događaja. Ali kapiram da su strane na startnoj liniji neke stare igre sa novim pokušajima. Ako je to, onda će novinari imati materijala da pišu o tenzijama i neko vreme će se dijafragma nacionalizma aktivirati.

Problem se pravi nedostatkom komunikacije i naručito ako želite neki veći problem.
Novinari uvek sarađuju svugde i vole se. Ima kolega Albanaca koje ne podnosim, kao što ima i kolega Srba. Ne podnosim ih jer su nepodnošljivi i lažu. Ali sada, i to je novinarski posao.
Ako imate lep događaj, naravno, oni će pisati o grbovima i zastavama. Zbog njih nas političari iz susednih zemalja gledaju sa nepoverenjem. Tako misle i građani.

Kosovo i Srbija, Beograd i Priština, imali su duga neslaganja i laganja. Na početku 90-ih ta slika je postala skroz mutna. A sada je ona skroz vintidž, i mora da dobije neke toplije boje.
Pregovori u Briselu su greška Evropske unije, za koju, kako znamo, mi mislimo da je faktor uticaja i pomoći gde mi građani ove zajedničke vukojebine, kako god se to zvalo, želimo kao da idemo. Mi verujemo da tamo žive neki bolji stavovi i neki bolji građani nego ovde. Oni tamo to ne misle i ne vide sebe kao nekakvu „državu“ koja ima ambasade. Pokazatelj toga je da su Britanci tek dan nakon bregzita guglali šta je to Evropska Unija i to pokazuje da se mi oslanjamo na nekog, a taj to ne zna.

Neki kosovski mediji isto pišu o Srbima, pokušavajući da demonizuju stvar. Nekad na albanskom kažu neke stvari na srpskom da bi demonizovali to još više. Kolumnisti kad nemaju šta, podignu pitanje „a šta Srbija želi“, ili negde spominju Srbe kao hashtag #SerbiaKosova da bi se više čitalo. Zvuči seksi pisati pogrdno o komšijama i sunarodnicima.

Ali šta ćeš. To se traži i to se gleda.

Količina gluposti u medijima (zamislite, ja mogu da čitam količinu gluposti dvojezično) je mnogo velika. I kad treba nešto lepo da se kaže, mora da se napravi medijska akrobacija da se to spominje i doda se „ali“.

Milogled buff-ovi su prisutni i ne daju narodu da vidi druge kao nešto što može imati vajde od toga.

Sve je važno da se napravi i ljudi mogu videti sebe i druge drugim očima ako se narodna priča odvija od političke priče i kad bude ok i normalna stvar da albanski političari pričaju sa srpskim novinarima i kad to nije njima baš potrebno i obrnuto.

Što bi se reklo u stilu Alana Forda: if you want to win you must not lose!

Ja nemam nikakav problem da sretnem Srbe i mnogi Srbi ne vide ništa sporno da sretnu Albance. LJudi žive zajedno svaki dan, rade i idu dalje. Jer, što bi rekao jedan strani kolega: vi možete njima keks da prodate, a oni vama čips. Ali pre toga javnost mora da zna da je stvarno u redu da Albanac i Srbin budu u zajedničkoj prostoriji i kad to nije neka kancelarija u Briselu.

Niš je grad za koji Albanci sa Kosova znaju gde je, iz Preševa, Bujanovca i Medveđe koriste Niš kao glavni uputni centar za lečenje.  Albanci sa Kosova misle da je jug nacionalistički nastrojen i da ljudi u Nišu žive prilično lošije i da taj grad ne izgleda nikako. Niš se koristio samo kad želite da kažete da je lud. Ti si za Niš!

Ali to nije istina i uprkos takvim stavovima, nepravedno je svrstati Niš u tako nešto.  To nije tako. Ako dolazite sa Kosova prvi put u taj grad, vidite da Niš ima lepe stvari i ima ono što treba da izgledao kao grad. Na iznenađenje, to ume da ima šmeka.  Svako od nas je imao televizor EI iz Niša. Crne kutije su bile svugde. To je nostalgija koja spaja i želim ispričati to. Niš ima i aerodrom. Sa Kosova preko milion putnika putuje iz Skoplja godišnje. Air Srbija ima interes. Imao bi i Niš.

Mediji i politika nekad sputavaju.  Idem u Niš, ali ne mogu sresti gradonačelnika da mi priča o svom gradu. Kažu, to je pitanje za vladu u Beogradu?!!

Kosovski mediji nemaju dopisnike u Srbiji i ne pokazuju više interesovanja nego eto toliko.
Albanski političari su isto skeptični, mada otvoreniji, sa srpskim novinarima.  Sa kolegama iz Niša je uvek zabavno. Priča i rakija. Sretnemo se svugde. Kosovo, Mitrovica, Preševo. Oni prate i druga mesta. I Priština nije daleko.

Pomažemo se, spasavamo se i često garantujemo jedne za druge „kod naših „za izjave jer će oni biti korektni. Mi to međusobno znamo. Ali nekad to ne uspeva. Otvorenost je važna kao poverenje da bi ljudi živeli bolje i znali više jedni o drugima. Život nas nekad razdvaja nemilosrdno, a nekad nas spaja. Ali naše vrednosti nisu one koje mi vidimo i čujemo. Umemo mi bolje i da se družimo i da budemo ljudi kao što često biva. Ali to sad nije na TV-u.

Zbog Albanaca sa dva kila zlata često me razni ljudi, ne znam nekad šta žele, zovu da prodaju nekakve parcele i zgrade.

Problem je što još nisam našao tog Albanca iz Niša. Ali ako to bude, prvo javljam koleginici odandekoja me slatko obavezala: ako ga nađeš, javi mi da mu prodam kuću! Sve je postalo kao srpsko-albanska Ivkova slava. Znate, izgledamo kao ljudi koji su ušli u tuđe dvorište i čekaju glavne face da se odluče. Vreme je sad i nikad bolja prilika. Mora se, jer je mnogo svega, i oni koji mrze ne škode samo onima koje mrze nego i sebi.  Ajde bre, ljudi, će se uzmu il će si idemo?

Autor je albansko-srpski novinar i poznavalac stvari. Dopisnik Albanske televizije Top Channel iz Tirane i kad ima gde i za srpske i kosovske medije