Čaršija traži mesiju

Jednom se, kažu, venčao sa Mojsijevim Petoknjižjem da bi na kraju otišao u Stambol da se proglasi za cara. Potom je postao oruđe u rukama Otomana, od velikog vezira do, kako je vreme prolazilo, sve nižih i nižih kojima je zbog Jevreja ali i druge raje bio potreban, najčešće da bi ispunili neki svoj, ovozemaljski, neposredni cilj. Mnogi Jevreji su se duboko razočarali, ali bilo je fanatika koji su i dalje verovali da je reč o izbavitelju, jer samo takav može tako nedolično da postupi, zato što je „mesija“ sa „one strane dobra i zla“.

Pojavio se 1666. godine, u Smirni, a sahranjen je, prema jednom predanju, u Baru, u Crnoj Gori.

I svaki put kada se u naše, novo vreme, gde se razdaljine, razlike među ljudima, jezicima i kulturama brišu, pojavi u jednom od globalnih reality programa novi, jednodnevni Mesija, setim se onih koji su svaki nedolični postupak nesrećnog Cvija tumačili kao jasan znak mesijanstva.

Kako onda, tako i danas. Predugo gazeći za našim Mesijama kroz blato i bespuće, svaki gest ispod granice ljudske časti i dostojanstva tumačili smo kao model prema kome se meri novo vreme. Predugo je Srbija živela po modelu u kojem se uzima ne onoliko koliko ti treba već koliko možeš da uzmeš. Na toj razlici su stvorene imperije čija je sudbina danas uglavnom u rukama specijalnog tužioca.

Proteklih dana imali smo prilike da vidimo i čujemo baštinike dvojice oklevetanih za mesijanstvo. Ni jedan ni drugi takve titule nisu želeli i braneći se koliko su mogli od apologeta i sledbenika, iako ne treba zanemariti ni taštinu, jer da pustimo svoje pameti napolje, opet bi svako za svojom potrčao.

Slučajno ili ne, baš u godini u kojoj je prorican kraj čovečanstva, baš kao i 1666. u našem mikrokosmosu došlo je do promene vlasti. Kraja sveta nije bilo. Štaviše, nije bilo nikakvog kraja, nagoveštene su samo Promene.

Slažući se sa činjenicom da su one možda spore i za sada nedovoljne, uz neminovna lutanja, jasno je da od pregovora u Briselu, do borbe protiv korupcije i kriminala provejava, ponovo, ideja o novom vremenu.

Čaršija, opet, sklona ponavljanju sopstvenih bolnih iskustava, nudi titulu Mesije. Naoko, istorija se u Srbiji, krećući se spiralno, ponavlja. No, da li je tako? Iako i među novim ljudima, u novom vremenu, stare navike teško umiru, jasno je da se ono čemu prisustvujemo razlikuje od dosada viđenog.

Koliko sam uspeo da primetim, u odnosu na svoje prethodnike, čovek koji se nametnuo kao autoritet, od tog autoriteta beži i to je prva činjenica koju je teško sporiti. Drugo i još važnije jeste to što sa izvesnom dozom ironije odbacuje stereotip u koji pokušavaju da ga uvuku. Dok se mučim da pronađem odgovarajući termin, bez velikih reči i pozivanja na teške filozofske i sociološke autoritete, moglo bi se reći da je „nova moralnost“ ono što uz sporadičnu i neredovnu pomoć Prvi čovek Prve partije pokušava da predstavi kao jedinu alternativu i izlaz iz jame u kojoj se nalazimo. Kao i sve novo, i ova pojava će morati da preživi svojatanja, zloupotrebe svake vrste. Ili da prevedemo sve to na srpski: manje je važno hoće li biti rekonstrukcije vlade, ko će i kako tu rekonstrukciju preživeti. Važna je ona druga rekonstrukcija, ona koja će nas osloboditi od negacije svake moralnosti. Tako bi sve, pa i tu rekonstrukciju, trebalo posmatrati iz drugog ugla na koji su, pre svega analitičari i ostali plaćeni muzičari, nenavikli. Vidim da se ponekad takvi gosti u TV emisijama prosto ježe na pomisao da se trenutno najpopularniji političar u Srbiji ne rukovodi ni taštinom, ni materijalnim interesom, pa ni željom da prigrabi što više moći. Ako je ideal pomenutog moralno društvo, mnogi će ostati bez posla i para. Pa i neki od ministara, dakako, kako rekoh, iako naslućujem da to nije osnovni cilj.

Konačno, ali ne i najmanje važno. Ukoliko je neko očekivao insajdersku informaciju ili barem nagoveštaj o raspletu i dalje zamršene srpske politike, sigurno će se razočarati. Ono što sam jedino mogao da ponudim jeste princip po kome će se, nadam se, mnoge stvari u ovoj zemlji rešavati.