Crtica-trtica

Tome pride, nijednom članu Veća za kojeg se podrazumeva da ima zdravu pamet i uz nju vezanu pažnju nije moglo promaći da je dekanovu opstrukciju Izbornog veća podržao i jedan nastavnik. Onaj ko pita: Ko je taj, ne mora baš u ime znati o kome se radi. Dovoljno je da zna kako pomenuti nastavnik nije bilo ko, nego onaj koji je pre nekoliko godina došao među nas s Filološkog fakulteta, vukljajući sa sobom preporuku neradnika i nezasitog korisnika semestralnih, godišnjih i svih ostalih oblika plaćenih odsustvovanja. Ma šta odsustvovanja? – govore jedni – došao je bez ijednog stručnog rada iz predmeta na koji je preuzimanjem i mimo konkursa primljen. Ma šta bez ijednog rada? – kažu drugi – došao čovek tako što ga je izbacivanja s Filološkog spasio predsednik Saveta Univerziteta, udomivši ga kod nas kao da mu je Filozofski fakultet rodna kuća. Ali o ovom spasiocu nešto kasnije.

Dakle, crtica kaže da su neki članovi Veća dekanu i udomljenom nastavniku beskrajno zahvalni što su se barem jednom u svojoj karijeri založili za nekakvu regularnost, makar to bila i inicijativa za utvrđivanje postojanja kvoruma. Međutim, jedva da im iko može oprostiti što su time oštetili brojne kolege koje su čekale da na toj sednici budu izabrani, reizabrani ili unapređeni u neko od zvanja. A tek im nikad neće zaboraviti što su ih, kao čobani ovce, počeli prebrojavati tri sata nakon što je sednica Izbornog veća trebalo da počne, pa ih još čitav sat razvrstavali po torovima – pardon, zvanjima, sve dok se nekolicini iscrpljenih duša nije toliko slošilo da su, ostavivši svoj evidencioni list, napustili zagušljivi krtičnjak i u najbližem domu zdravlja potražili lekarsku pomoć. Ovim drugima se nema šta zameriti. Zamera se dekanu i udomljenom nastavniku što su davno pre zakazivanja sednice Izbornog veća odlučili da je po svaku cenu odlože, osim po cenu svog malog trtičnjaka. Članovi Veća možda jesu melanholični, pomalo odsutni i katkad neobavešteni, ali ne treba im puno da shvate da su i ovoga puta izmanipulisani, te da je poslednja manipulacija usledila samo zato da bi se predsednik Saveta Univerziteta spasio teške bruke i muke.

Briga za ugled jednog univerzitetskog nastavnika hvale je vredna. Jedino što se ova hvala pretvara u pokudu čim se shvati da predsednik Saveta Univerziteta, čiju su trticu dekan i udomljenik spasavali na štetu tuđih, uopšte ne zaslužuje da bude spasen. Ne zato što je čitav mandat predsednika Saveta proveo u progonu onih kolega koji su se previše trtili, nego zato što se tr(t)ičavi akademski principi i zakonske regule moraju poštovati. Tako je pre više od pola godine došao red na gospodina Predsednika da bude ponovo reizaberan u zvanje vanrednog profesora. Davno ranije se s negodovanjem gledalo na činjenicu da njegovo zvanje nije doraslo ovoj funkciji, ali odnedavno se otkrilo nešto mnogo gore, naime, da taj visoki funkcioner Beogradskog univerziteta u poslednjih deset godina ništa nije napisao, da on zapravo i nema uslove za vanrednog profesora, da je ovo zvanje stekao tako što je lagao da ima knjigu koju u narednih deset godina nije objavio, da je za tu lažnu knjigu od Ministarstva nauke dobio grdne pare koje nije hteo da vrati, zbog čega je svim institutima Filozofskog fakulteta privremeno bilo ukinuto finansiranje. Pored toga, komisija mu nije napisala referat u zakonom predviđenom roku od šezdeset dana, čime je, budući da je kraj školske godine, njegov reizbor odložen za najmanje osam meseci. Onda se sednica Nastavno-naučnog veća morala preko reda održati da bi gospodinu Predsedniku bilo odobreno odsustvo od godinu dana, taman toliko da zagreje trticu i napiše barem nešto što bi makar donekle opravdalo sve rukovodeće položaje na kojima je proveo poslednjih deset godina (od predsednika raznih upravnih odbora, preko mnoštva uredničkih funkcija, pa do Predsednika). Dakako, takva je nepodopština morala imati i sebi ravan kraj.

Kao šlag koji krasi tortu, gospodin dekan koji je tri godine zaobilazio zakone i zbog toga Statut menjao svakih nekoliko meseci, završio je svoj mandat pozivanjem na jasnu odredbu svih relevantnih pravnih akata – potrebu za kvorumom. Njegovu zakasnelu i od letnje žege užeglu savest dopunio je i zahvalni udomljenik. Obojica su dala sve od sebe da spreče održavanje sednice Izbornog veća, jer znaju oni da se tamo uvek nađe pokoja trtava budala koja će otvoriti javnu raspravu o njihovim sramnim pokušajima da prikriju delo i lik predsednika Saveta Univerziteta. Ipak, ostavljam mogućnost da se ovoj dvojici Izborno veće Filozofskog fakulteta nikada nije činilo pravim mestom za načinjanje ozbiljnih problema vezanih za našu ustanovu. To mi daje za pravo da pretpostavim da su im u tom smislu dnevne novine mnogo draže. Meni svejedno, ja samo neću da njihovi radovi opet završe pod tepihom.