Đorđe Jelisić – od barda do Branda

Pre neki dan, u utorak bio je 96. rođendan Mire Banjac. Za dve nedelje, 29. novembra, bože zdravlja biće i 96. Renate Ulmanski, dve poslednje i vremešne dive srpskog i jugoslovenskog pozorišta, filma i televizije.

One su uz Veru Čukić, Oliveru Katarinu i Evu Ras, poslednje glumice rođene pre onog rata u Kraljevini. Do letos, društvo je pravio i Dejan Čavić, višedecenijski glumac jedan od upravnika Ateljea 212. U godini za nama, magnovenju hladnog građanskog rata koji živimo, X čestitka – Mirina slika s balkona stana, sa koga je zimus otpozdravljala građanima i studentima u Novom Sadu, polučila je hiljade tzv fejvova, retvita, impresija.

Što je svojevrstan demanti utiska o deficitu naše empatije, da nema zemlje za te starce, ni virtuelnog sveta – hola slavnih za ikone nacionalne popularne kulture. Od ministra kulture Nikole Selakovića, se naravno nije ni očekivao rođendanski telegram, kao ni brzojav saučešća porodici, poštovaocima Ljube Simovića, Arse Jovanovića, aleja zaslužnih građana za Bubišu i Šotru. I to vam je sve tako, pa urednik Danasa, Draža Petrović i autor ovih redova zaista jesu Don Kihot i Sančo Pansa na print parkingu obeleženom za 100-godišnjice znamenitih ličnosti savremene srpske umetnosti, glumaca i muzičara.

Priča pred vama je draft iz izvoda buduće monografije o Đorđu Jelisiću koja je naravno zakasnila za ovaj četvrtak 6. novembar, godišnjicu rođenja 1925. godine u Šapcu. U kontekstu nezapočete digitalizacije pozorišnih i arhiva Televizije Beograd, periodike zabavnih magazina Narodne biblioteke Srbije, veštačka inteligencija nije od ikakve pomoći.

Stoga se Jelisićeva biografija piše pešački polako, stići će za desetogodišnjicu smrti do maja sledeće godine. Šlagvort o Miri i Renati je nameran jer su one bile njegove dugogodišnje pozorišne partnerke, pa utoliko pre njihova prisutnost s jedne strane relativizira značaj koji ne pridajemo savremenicima u stoleću postojanja njihove ličnosti i dela.

Sa druge strane govori o kolektivnom zaboravu u ubrzanju proteka vremena. Biće zanimljivo kada nas u martu dočeka desetogodišnjica smrti još jednog Jelisićevog kolege iz Ateljea, Gage Nikolića, tragično nespremne bez ulice, spomenika i bioskopa s njegovim imenom u hibernaciji.

Đorđe Jelisić je uz Slobodana Cicu Perovića, verovatno najveći zaboravljeni domaći glumac. Postoji suvislo pojašnjenje zašto je moguće tako. Iako su obojica bili deo kultnog ansambla Ateljea i u podeli većine njegovih antologijskih predstava, Jelisić npr kao Milutin Topalović u originalnim Maratoncima, činjenicom da ih je mimoišao IMDB filmova Praškog talasa, Cica što je prerano umro, Jelisić povukao sa scene, u inim filmskim reprizama nisu stekli oreole omiljenosti kao Zoran Radmilović i Danilo Bata Stojković.

Zvuči zaista neverovatno da se Jelisić pomalo iracionalno, pomalo lucidno u 60. godini bukvalno penzionisao, i poput Marlon Branda koji je svoj mir potražio na Tahitiju, tako i Đorđe pronašao na Ceru. Tako još jedino Voja Mirić. Đoka planinski gorštak, poživeo je tri decenije duže nego slični motori sa unutrašnjim sagorevanjem, pomenuti Cica Perović i Radmilović.

Jedina veza sa Ateljeom ostao je pozorišni bife gde je Novicu njegovog šefa, opskrbljivao rakijom koju je pekao, provodeći s novim glumačkim generacijama međuvreme u prolazu. Sergej Trifunović biće najzaslužniji kada Đoka umre, da se urna sa posmrtnim ostacima pohrani u aleju velikana na Novom Groblju. Jelisić iako je imao dve Sterijine nagrade, nije imao gradsku, Oktobarsku kao preduslov.

Đorđe Jelisić zapravo rođenjem istovremeno pripada velikoj kulturno – istorijskoj tradiciji grada Šapca, kao prestolonaslednik barda LJubiše Jovanovića i paralelno sa Miloradom Petrovićem, Mavidom Popovićem, Srbom Milinom, Brankom Đurićem, Tomanijom Đuričko i Ognjankom Ognjanović. Karijeru je napravio u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, verovatno je zato i bio najomiljeniji glumac Soje Jovanović, uz Stevana Šalajića kao Ćiru, njen izbor za Sremčevog popa Spiru u istoimenoj TV seriji iz 1982.

Đorđe pripada prvoj posleratnoj generaciji glumaca koji su kao dvadesetogodišnjaci preživeli Sremski front, vojnički šinjel okačili u Visokoj filmskoj školi, prethodnici Pozorišne akademije kojoj je pripojena, odnosno Fakulteta dramske umetnosti. Stoga nažalost ne znamo Jelisićeve klasiće, jer se kao prva vodi ona iz é48 Mate Miloševića, gde su bili Đuza, Olivera Marković, Pepi Laković, Vlasta, Bociljka Boci, Vera Belogrlić, Deba Popović, Mihajlo Viktorović i Zvonimir Ferenčić. Njegov filmski debi je Barba Žvane (1949) Vjekoslava Afrića u kojoj je sa takođe ove godine preminulom Žižom Stojanović igrao epizodu.

Velika pozorišna vrata predstavljaće komad po romanu Oskara Daviča „Pesma“ u dramatizaciji i režiji Dimitrija Đurkovića gde će tumačiti mladog beogradskog ilegalca i za koju će dobiti prvu Sterijinu nagradu na Pozorju 1960. Đurković će svedočiti: Gledao sam sve predstave u Novom Sadu i u Anujevoj Kolombi prvi put sam video Đorđa Jelisića. On tada živi svoju tridesetu godinu, kao ja, a na sceni ima dvadeset godina i liči na vilinog konjica. Ima lik i auru, i ima glas i eho, i ceo je tajna i providnost. U jednu reč: Đorđe Jelisić je princ pozorišne scene u Novom Sadu i persona među glumcima u Beogradu.

Već naredne 1961. Jelisić će postati Hamlet u istoimenoj Šekspirovoj postavci u SNP-u sa kremom novosadskog glumišta: Ivan Hajtlom, Ljubicom Ravasi, Velimirom Životićem, Stevanom Šalajićem…Nakon 15 godina (1952-1967) u Novom Sadu, on i Mira Banjac nekako istovremeno prelaze u Atelje 212, gde će oboje obeležiti sedamdesete godine kao Perikleovo doba prestoničkog teatra i televizijske dramaturgije. Jelisić kao indendatnski general Njegovan i Vlastimir Stoiljković kao pukovnik Blauring u pozorišnoj komediji Borislava Pekića „Generali ili srodstvo po oružju“ odnosno „Na ludom belom kamenu“ u režiji Mucija Draškića, podeliće Sterijinu nagradu za glumu. Njihov tripartitni tet a tet biće Renata Ulmanski i ako vredi da za ovaj vikend nakon ovog štiva, pogledate makar nešto od Jelisića, neka to bude na You Tube-u, televizijska adaptacija iz 1974.

U srazu pop Spire i generala Njegovana, nalazi se Jelisićev glumački štih. Poput dramskih maski, dualnost ključa. Redukovan u tumačenjima likova socijalne margine poput TV drama „Čep koji ne propušta vodu“ i „Milojeva smrt“, u tandemu sa Bojanićem Gidrom. Ekspresivan, kao pomenuti Đorđije NJegovan, u Šotrinim „Pričama iz majstorske radionice“ seljak Dragiša. Slomljen i depresivan kao slovoslagač Zare u Otpisanima, gromoglasan i nabusit kao Spira. NJegovo upražnjeno mesto zauzeće Kalabić, Zorana Rankića.

Najtipičniji podžanr Đorđa Jelisića, bile su TV ekranizacije sudskih procesa, Arse Jovanovića u kojima je briljirao kao advokat ili tužilac: „Zašto je pucao Alija Alijagić“ i „Slučaj Openhajmer“ kao i „Ninberški epilog“ ili „Čovek koji je bacio atomsku bombu na Hirošimu“. Danas se takvo što više ne snima, a zamislite Ravasijev TV film „Španski zahtev“ (’78) po scenariju Maria Rosia, u kome Tanasije Uzunović igra Magelana, Petar Banićević kardinala Fonseku – biskupa Burgosa, a Đorđe Jelisić kardinala Utrehta. Štaviše kada danas kažu, da kako je nacionalna istorija bila zapostavljena, on je čovek igrao uloge Domanovića, Đure Jakšića, patrijarha Rajačića. Poslednja filmska uloga je i poslednja velika serija Televizije Beograd – Sivi dom ’84).

Verovali ili ne Jelisićevi vršnjaci su Pol Njumen, Džek Lemon, Ričard Barton, Piter Selers, odnosno Đokica Milaković, Dana Kurbalija, Radmila Guteša, Vuka Dunđerović, Ines Fančović, Irena Kolesar i Olivera Marković. Neka ovo bude lament za opšti propušteni epitaf.

Autor je publicista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.