Dnevnik Dušana Kokota: Prosvetari na meti ministra (pr)osvete

Četvrtak 28. avgust

Dan mi je počeo gorčinom, prisećanjem i razmišljanjem o prethodnoj večeri. Naime, roditelji organizovani na odbrani V beogradske gimnazije organizovali su protest, a meni je ukazano poverenje da se obratim okupljenima. Video sam i slušao tamo, između ostalih, učenicu te škole, a reči koje je izgovarala i emocije koje su prožimale njen govor, potvrdili su mi uverenje da danas imamo posla s neljudima, s onima kojima ništa nije sveto i važno osim njihovih ličnih i političkih interesa. Odzvanjao mi je ovog jutra u ušima eho pitanja koje su svi sinoć postavljali – kako smo uopšte došli u poziciju da jednom takvom školom upravlja osoba poput Danke Nešović?
Shvatio sam da nije prošlo leto ili raspust, nego primirje, i da se stare-nove bitke ponovo rasplamsavaju. Napravio sam raspored posete frontovima narednih dana.

Petak 29. avgust

Posle nekoliko dana špartanja po Srbiji ponovo sam bio u Somboru, u svojoj matičnoj kancelariji Sindikata. Tokom celog jutra koleginice i kolege su dolazile i saopštavale stanje na terenu: gubitak posla, gubitak norme, gubitak starešinstva, pritisci, pretnje i ucene. Iz iste kuhinje isti obrasci ponašanja. Svi oni koji su aktivno podržali studentske proteste, ali i ustali u odbranu dostojanstva i pravičnosti, našli su se na meti direktora i ministra (pr)osvete Dejana Vuka Stankovića. Ministrova izjava da bi sve te ljude trebalo odstraniti iz sistema, odnosno da bi on tako postupio da je direktor škole, dala je krila raznim umišljenim likovima kojima je vlast prethodno napunila direktorske kancelarije. Umišljaj velike važnosti otupeo im je srca, ako su ih ikada i imali. Uspeli smo nekima da sačuvamo posao i dopunimo nedostajaću normu i samim tim obezbedili bar malo sigurnosti u ovim nesrećnim i nesigurnim vremenima jer je to naš posao, a za razliku od mnogih današnjih direktora dobro poznajemo propise i prava zaposlenih. Ubrzo je bilo jasno da su širom Srbije u najvećem problemu nastavnici zaposleni na određeno vreme kojima ugovori zbog podrške protestima nisu produženi. NJihova stručnost pa čak ni deficit na tržištu rada nisu dovoljni za dalji angažman samo zato što gazdi ne ljube skute. Ipak, ovaj dan sam završio ponosan na sve njih koji su se javili i istakli da bi isto postupili da se vreme nekako može vratiti unazad.

Subota 30. avgust

Ako zanemarim „druženje“ s vulkanizerom, zidarom i vodoinstalaterom, dan sam proveo u miru, s porodicom. Sabirajući ono što sam do tada saznao, više od 100 direktora škola koji su prethodne godine bili podrška svojim kolegama u borbi za bolje društvo, kao i više stotina kolega na određeno vreme, neće prekosutra biti na svojim dotadašnjim radnim mestima. Javno obrazovanje pretrpelo je još jedan težak udarac. Razmišljam zašto ljudi koji godinama rade u školi nemaju ugovor na neodređeno vreme. Kriza kadrova je na vrhuncu, mnoge časove drže nestručna lica jer stručnih nema, a ipak hiljade najmlađih kolega nemaju sigurnost radnog mesta. Nema drugog objašnjenja osim tog da vlast koja vlada strahom sve želi da drži na kratkom povocu.

Nedelja 31. avgust

Relociranje u Beograd. Popodne je počelo protestom ispred OŠ „Ivo Andrić“. Direktorica koja ima podršku svih nastavnika i ogromne većine roditelja, razrešena je dužnosti. Razlog je bila obustava rada te škole prethodne zime i proleća. Vlast čisti direktore koji se nisu aktivno suprotstavljali protestima. Poruka koju tako šalje nije samo za razrešene, već i za one koji će ovu epizodu odmazde preživeti: ne može se biti na funkciji bez slepe poslušnosti. S druge strane, puno školsko dvorište šalje poruku dobre zajednice kakvu vlast prezire. Ako ikako ima mogućnost da tu dobru zajednicu učenika, nastavnika i roditelja unište, ona će to i uraditi, a usta će joj biti puna brige za najmlađe.

Put u Mladenovac. Tamo je umišljeni direktor gimnazije, slušajući savete ministra (pr)osvete, okončao ugovor s 12 nastavnika. Već tada je bilo jasno da ne postoji ni promil šanse da svi oni budu zamenjeni stručnim nastavnicima, ali je briga o očuvanju vlasti značajnija od javnog interesa. Moj apel okupljenima je bio poziv na solidarnost i molba da ne čekaju da se nastavnici sami sa zlom izbore, već da im u tom poslu svesrdno moraju pomoći. U vremenu borbe dobra i zla niko nema pravo da ne odabere stranu. Ćutanje nije opcija.

Ponedeljak 1. septembar

Celo jutro stižu mi vesti o pobunama u školama. Pre prvog školskog časa sam bio u OŠ „Pavle Savić“. To je jedna od najvećih škola u Srbiji, a počela je ovu školsku godinu bez direktora. Bez obzira na moje mišljenje o aktuelnom ministru i vlastima, čak me i od njih začudila tolika doza nesposobnosti i bahatosti. Naravno, nastava u ovoj školi nije počela. Istovremeno, na vezi sam s kolegama u „Zmaj Jovinoj“ gimnaziji u Novom Sadu. Tamo se situacija nije promenila poslednih pola godine: zabranjen ulaz nastavnicima i učenicima u zgradu škole traje i dalje. Školska godina počeće „gostovanjem“ u nekim susednim zgradama. A zapravo počinje konfuzijom, protestima, svađama, podelama, nezadovoljstvima, što bi Dejan Vuk Stanković rekao – svečano. Ko dozvoljava njemu i klečećem Radivoju Stojkoviću da jednu takvu školu, njene učenike i nastavnike maltretira?
U podne sam gostovao na televiziji N1 koja redovno izveštava o ovim problemima i protestima širom zemlje. Nije čudo što je i ona stalna meta napada i pokušaja da se upodobi vlažnim snovima bivšeg Miloševićevog ministra informisanja. Popodne je donelo veliki protest srednjoškolaca. Nepregledna kolona na beogradskim ulicama jača mi veru da će ovo vreme zla uskoro biti pobeđeno. Promena vlasti odavno je postala preduslov ostalih nužnih promena, kako u prosveti tako i u društvu u celini.

Utorak 2.septembar

Prepodne u Somboru, poslepodne u Novom Sadu, veče u Zrenjaninu. Zona društvenog dijaloga, poznatija kao kafe-klub ZONA, važan je prostor u ovom gradu kojeg i dalje smatram svojim iako više ne živim u njemu. U pitanju je mesto okupljanja slobodnomislećih ljudi koji otvoreno govore o aktuelnim temama. Ovo veče bilo je posvećeno obrazovanju. Dobra atmosfera nije mogla sakriti problem sveprisutnog straha nastavnika. Veliki broj kolega veruje da će ga izbegavanje ovakvih događaja spasiti odmazde. Naivno verovanje. Ovakve vlasti respektuju samo izuzetnu hrabrost i javni pritisak, a svojih podanika se odavno gnušaju. Mnogima je teško objasniti da bez otvorene borbe nemamo mnogo šansi za brže promene. Zrenjanin je izmučen grad, bez ispravne vode za piće više od 20 godina, s novoizgrađenom megatrovačnicom Linglong kao svojim „najvećom razvojnim uspehom“. Ipak, i tamo ima puno onih koji se neće predati crnoj sudbini bez borbe.

Sreda 3. septembar

Ponovo u Beogradu. Razgovaram s kandidatima za poslovnog sekretara ovdašnje kancelarije Sindikata. Uz sve muke koje preživljavamo, Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Srbije (NSPRS) svakodnevno raste. Tokom popodneva došle su na razgovor delegacije većeg broja neformalnih udruženja nastavnika koja su nastala raspadom takozvanih reprezentativnih sindikata. Kao što je ljudima gadio i zgadio stranke, režim je prosvetnim radnicima gadio i zgadio sindikate. U uslovima informativnih blokada, snažnih propagandi i spinova, zapatio se čuveni stav „svi su isti“. Ipak, svakom ko želi da razmišlja, a takvih je sve više, jasna je razlika između onih koji su tokom proleća bili na ulici uz studente i pobunjene građane, od onih koji su u to isto vreme išli na kanabe kod Vučića, a sada titraju otvoreni šlic ministru (pr)osvete.

Autor je predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.