Dnevnik Tijane Perić: I zvanično je postalo sramota biti neuhapšen

Čekanje. Pa ubrzanje. Onda opet malo čekanja. Na raskrsnici. Pored kontejnera. Ispred kontejnera. Iza kontejnera, kad treba da posluži kao štit od đubreta koje bacaju na nas. Predsednik kaže da smo imbecili. Možda je u pravu. To bi mu svakako bio prvi put.

A onda opet čekanje. Pa opet ubrzanje. Pa sve ispočetka. A možda je konačno vreme da krenemo iznova? Što Kormak Makarti kaže, ispočetka su ionako već svi probali – iznova znači od novog.

Dan 1 – 4. jul

Studenti su pozvali da danas sve stane. Možda je 4. jul ponovo, simbolično, dan za nezavisnost. Kasnim na posao i razmišljam ima li uopšte smisla i otići. Treba li zaista sve da stane, da bismo ponovo mogli da krenemo? Iznova. Probijam se kroz grad, okolnim uličicama od Zemuna ka centru u pokušaju da zaobiđem kontejnere i ove „imbecile“ (kaže predsednik) koji neumorno prelaze pešačke prelaze u krug. Sećam se 2. novembra i kako mi brat (vatrogasac) prepričava kako su vadili ljude (ili ono što je od njih ostalo) ispod ruševina. Krici. Krv. Beton. Presečen film.

Stižem na posao i život nastavlja da teče. Izgubljeni u pokušaju da odglumimo normalnost, dok nam u glavi odzvanja „pumpaj, pumpaj, zašto si stao“. I Nole je počeo da pumpa. Ionako mi Bolta za trku imamo.

U povratku sa posla, pridružujemo se blokadama. Sad i mi postajemo oni „imbecili“ o kojima priča predsednik. Danas je privedeno 107 osoba, ali mi nismo među njima. Ne brini, mama, danas smo preživeli.

Dan 2 – 5. jul

Pumpamo i dalje. Tata me zove da kaže kako je polomio Neletovu ploču iz osamdesetih na hiljade komadića. Da znate mog tatu onako kako ga znam ja, shvatili biste koliko je to velika stvar. Za nekoga ko je uspavljivao decu (žensku) stihovima „ljudi su išli u kolonama, nikom nije smet’o vetar što je duv’o…“ poseta Ćacilendu je ipak neoprostiv greh. I nije to više pitanje političkog opredeljenja, odavno smo prevazišli tu banalnu podelu. Otići će i ovaj Hase. Pa opet, ne razumeš ti to, druže sudija…

Današnji bilans: oko 100 privedenih. Među njima i profesor Pendelj. Zar je to uopšte važno? ONI ionako misle da Filozofski treba zatvoriti i nakon blokada. Kažu, blokade su pokazale kako se tu ništa i ne radi. Tačno, pomislim. Tu te uče da kritički misliš i da ne mora svako znanje da bude praktično, već da je ono nekada vrednost po sebi i za sebe. Ipak ćutim. Prestala sam da se svađam sa ljudima iz televizora. Shvatila sam (na teži način, jer kako drugačije?) da ne mogu da me čuju. Iz istog razloga sam ćutala i dok mi je radnica na delikatesu u obližnjem marketu objašnjavala kako bi ona „ove što blokiraju sve tukla“. Lako je meni da razumem, ja sam za to školovana. Noćima sam čitala Kanta dok nisam shvatila bar delić. Pa opet, i dalje ne znam kako objasniti toj radnici? Možda je u tome ključ. Iznova.

Dan 3 – 6. jul

Danas pumpamo slabije. Umorili smo se. Možda je vreme za predah i kratku pauzu od blokiranja. Ne zato što smo odustali, već zato što je nekada potrebno stati da bi mogao ponovo da kreneš. Ili još bolje – otići, da bi mogao da se vratiš. Pa, opet. Krici. Krv. Beton. 16 života. Stalo. Zauvek.

U Crnoj Gori su najavili zakon o zabrani blokada. Pitam se zašto je to vest u Srbiji. I zašto je to vest baš danas. Blokiraće blokade – solidan pokušaj zastrašivanja. Ipak daleko od onog kada su studenti smislili da se sami prijavljuju za privođenje. Danas je i zvanično postalo sramota biti neuhapšen. Opet smo pobedili. Ali ne kao onomad kad je predsednik pobedio obojenu revoluciju. Ova pobeda je krenula iz Užica. Dok su Beograđani spavali (jer, Beograđani vole da spavaju, naročito nedeljom), građani u Užicu probili kordon. Sloboda počinje na lokalu. U malim mestima. Tamo gde svako svakog zna, imenom i prezimenom. I zato je ova pobeda velika. Možda ipak ima nade.

Dan 4 – 7. jul

Još jedan veliki datum. Dugo se ovaj dan slavio kao Dan ustanka naroda Srbije protiv okupacije nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu. Kasnije smo počeli da se svađamo oko toga nije li to ipak bio dan kada je Srbin udario na Srbina. Ako ostavimo ideološka tumačenja po strani (jer, oko ideologije se uvek možemo sporiti), bio je to dan kada su ljudi odlučili da se bore za slobodu. A u takvom ratu nema mesta za nacionalizam. Neprijatelj je svako ko pokuša da ti oduzme slobodu, pa bio on Srbin, Nemac ili Hrvat. Zato je sloboda univerzalna. I zato je tog 7. jula Žikica Jovanović Španac rešio da zapuca. Kaže, nije mogao ostati „slep i gluv za bolove i dozive čovečanstva“. A sve to jer „voli čoveka“. Možda je zato danas dan da i mi zavolimo Čoveka. Borba se nastavlja.

Dan 5 – 8. jul

U roku od 72 sata predsednik će „počistiti“ blokadere u Zemunu. Svu trojicu. Tako je barem najavio. Pokušavam da zamislim ta „tri čoveka koja blokiraju 50-60 hiljada vozila svakog dana“. Predsednik ih naziva monstrumima. Pa opet, i dalje mi nije jasno zašto im je, zaboga, potrebno 72 sata da ih počiste. Možda će čistiti po jednog svakoga dana. Da se naslađuju. A možda predsedniku samo još niko nije javio da ih je u Užicu danas bilo barem šestoro. To valjda znači da će njih počistiti za 144 sata. I još onih devetoro u Čačku, za njih će biti potrebno 216 sati (žilavi su Čačani). Pa za onih dvanaestoro u Šapcu i Valjevu, to je još 218 sati. Čujem da ih je danas bilo i u Zrenjaninu, Novom Sadu i Subotici. I u Kragujevcu, Nišu i Novom Pazaru… I sad već ne znam koliko je to sati čišćenja. Previše matematike. Neka neko pozove Sinišu Malog, on ipak ima doktorat.

Dan 6 – 9. jul

Kakav dan za (ne) živeti u Srbiji. Na sve strane mali požari. A i oni veliki. I dok se polovina Srbije bori sa stihijom, druga polovina je privedena. Tako barem izgleda na prvi pogled. Ako neko i nije priveden, onda je bar udaren pendrekom. Pošteno. A ako nije ni to, onda je ono što još samo predsednik misli da nije sramota biti – ćaci.

Prizori ovog dana ređaju se kao u šizofrenom postapokaliptičnom filmu nekakvog reditelja alternativne scene na teškim drogama. Ako pokušamo da sumiramo najvažnije vesti, to bi otprilike izgledalo ovako: uhapšen advokat, ispendrečen anesteziolog, pretučena studentkinja, blokade u Zemunu, protesti u Užicu, advokati najavili trodnevni štrajk, student vezan za krevet, gore sela na jugu Srbije, Nole i dalje pumpa, ljudi pokušavaju da ugase požare, pretučeni student prebačen u kućni pritvor, predsednik za anesteziologa (onog što su ga pendrečili, s početka) izjavio da je magarac.

I tu se otprilike priča završava – previše svega da bismo mogli da shvatimo. Točak promene se pokrenuo i više se ne može zaustaviti. I ne treba. LJudi su osetili slobodu. A kada se to desi, onda više nema srećnih robova. Ipak, sada treba biti oprezan.

Dan 7 – 10. jul

Semper idem, kaže Đorđe Lebović. I u pravu je, istorija se ponavlja u cikličnim krugovima. Kasnije se, po pravilu, nađe neki istoričar da je prekraja i ideološki tumači. Da joj daje značenje. Bez toga, ona bi bila samo hronološki sled događaja. Sledimo li hronologiju, istorija nas uči da će i ovome doći kraj. Završiće se blokade, okončaće se protesti, promeniće se vlast. Posklanjaćemo kontejnere sa raskrsnica, a Pionirski park će ponovo postati samo park. Bez Ćacilenda. NJega će, u međuvremenu, možda oduvati i olujni vetar (priroda ume da bude neumoljiva).

Ostaće samo pitanje na čijoj smo bili strani. I šta nakon kraja? A i to se unapred zna. Nakon svakog kraja – novi početak. Samo, hajde da ovoga puta umesto ispočetka krenemo iznova. A iznova znači – od novog.

Autorka je sociološkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.