Dnevnik Zorana Stojiljkovića: Potrebno je da se građanski bunt pretoči u jasan program

Petak, 6. februar

Prepodne sam se našao sa svojim prijateljima iz penzionerskih sindikata, Milošem Grabundžijom i Milanom Grujićem, kao i predsednikom Saveza penzionera, prof. dr Andrejom Savićem. Došli su da me obiđu nakon operacije. Dobro sam, ali još uvek otežano hodam. Konstatujem da su na Klinici svi – od direktora, profesora Dragaša, profesora Končara koji me je operisao, do osoblja i volontera – pokazali visok nivo profesionalnosti i ljudske brige, nastojeći da vas podignu i obodre, što vraća veru u državno zdravstvo.

Naravno, razgovarali smo o poziciji penzionera i načinima da se njihov položaj ojača zajedničkim nastupom u izbornoj godini. Zaista, 1,65 miliona penzionera, uz bar još dvestotinak hiljada starijih od 65 godina bez stalnih prihoda, čine trećinu efektivnog biračkog tela u zemlji, od čijeg opredeljenja zavisi izborni rezultat. Ili će se, ne želeći da postanu politički punoletni, okrenuti izvesnosti i potrazi za vođom koji će im garantovati kakvu-takvu egzistenciju, ili će podržati svoju decu i unuke u nužnoj međugeneracijskoj solidarnosti koja jedina nosi sigurnost i razvoj.

Sa svim uvećanjima, prosečna penzija je dostigla 56.000 dinara, što je polovina jednako nedovoljne prosečne plate od 112.000 dinara. Šestocifrenu penziju ima tek sedam odsto penzionera, što ih drži u zoni plate za život, koja je za tročlanu porodicu već na nivou od 150.000 dinara. Minimalna penzija je 31.000 dinara, što je ispod linije siromaštva određene na 35.000. Sa linearnim povećanjima penzija rastu i razlike u njihovoj visini, što zahteva iznalaženje instrumenata za veću unutargeneracijsku solidarnost. Problem je i to što je godinama u Upravnom odboru PIO fonda pozicija penzionera, kao i sindikata i poslodavaca, marginalizovana u odnosu na predstavnike države koji imaju natpolovičnu većinu.

Popodne sa Dražom dogovaram da ove nedelje vodim dnevnik u Danasu. Saopštavam Jeleni, Emi i Ani da budu nežne prema meni jer ću ih, u suprotnom, „turiti u novine“. Nema efekta – godine života u matrijarhatu čine svoje. Ili je reč o (ne)moći štampe jednakoj onoj iz vremena Zone Zamfirove?

Subota, 7. februar

Tema razgovora Jelene i mene sa ćerkom Emilijom i Urošem, našim kandidatom za zeta sa već petogodišnjim stažom – zbog čega je priznat kao kandidat prvog poziva – jesu svadbe na koje ćemo ići ove godine.

Pokazujem izvesnu netolerantnu i džangrizavu reakciju na činjenicu da se svadbe na željenim lokacijama zakazuju i godinu unapred, da ih je gotovo nemoguće organizovati bez 300 ili 400 zvanica, da uz stotinak evra po stolici podrazumevaju i troškove ukrašavanja, fotografa i videografa, i – ako ste imali sreće – ne više od nekoliko hiljada evra za muziku. Nije stvar u novcu. Nije li bolje imati venčanje sa najbližima, a ne upoznavati se na sopstvenoj svadbi sa ljudima sa mladine strane, pa onda mladencima ostaviti prostor za putovanje koje će pamtiti?

Ako je iznajmljivanje venčanice otišlo na hiljadu ili hiljadu i po evra, nije li bolje dodati još malo i imati u vlasništvu unikatnu modnu kreaciju koja se može obući i u nekoj drugoj prilici? Bolje bi mi bilo da dalje ćutim.

Nedelja, 8. februar

Uobičajeno prepodnevno nedeljno okupljanje vinske ekipe. Ovoga puta tema je dogovor oko odlaska za Svetog Trifuna po vino u Negotin i Crnomasnicu. Stalno jezgro činimo nas tri Zorana – advokati, moj kum i drug još iz Jedanaeste gimnazije Milovanović, glavni koordinator Vujičić, sa kojim sam se upoznao i sprijateljio u Odboru Agencije za borbu protiv korupcije, i ja.

Danas su tu i ambasador Danko Prokić i kumov kum, arhitekta Ivan Kuletin. Ekipu „sedam veličanstvenih mladića“ iz grupe 65 plus čine i novinar Slavoljub Kačarević i slikar Velja Mihailović. Spaja nas ljubav prema dobrom vinu i zalogaju. U neretkim oštrim raspravama na kraju se složimo da se ne slažemo. Do narednog viđenja.

Uveče, u porodičnom politikološkom sastavu sa Jelenom i Anom, gledam „Utisak nedelje“. Promakao mi je snimak zlokobnog policijskog pira iz prošlog avgusta u Valjevu. Bar desetina policajaca iznova i iznova obara i besomučno tuče golorukog „teroristu“ u bermudama. Šta je u glavama tih ljudi, dovedenih u vremenu kada se sve sazna, na „radni izlet“ iz Priboja i Prijepolja? Stide li se i boje li se reakcija svojih komšija i ukućana? Kako to zov vlasti pretvori sjajnog, visprenog i duhovitog mog nekadašnjeg studenta u očito pogubljenog šezdesetogodišnjeg ministra policije Ivicu Dačića?

Ponedeljak, 9. februar

Gostovao sam u jutarnjem programu na Novoj S. Formu prelistavanja novina iskoristio sam da poentiram potrebu da se u godini izbora, u odmeravanju sa vlašću spremnom na sve da na njoj i ostane, dramaturgija protesta prevede u uspešnu strategiju izborne promene.

Pre svega, potrebno je da se građanski bunt pretoči u jasan program koji odgovara na pitanje šta to neće biti isto posle izborne promene, odnosno šta nam se više ne sme ponavljati. Uveren sam da do promene neće doći ako se zahtevi za radikalnu demokratizaciju društva ne objedine sa ekonomskim i socijalnim promenama koje donose više socijalne pravičnosti. Promene su moguće samo krajnjim naprezanjem i efektivnim jedinstvom ukupne društvene opozicije. To neće ići dok se lojalnost i mediokritetstvo ne zamene kompetentnošću i odgovornošću. Promene dolaze samo sa uspravnim građankama i građanima koji su prestali da se boje.

Novinarka Nevena Madžarević moj nastup je protumačila kao motivacioni govor u prilog promenama. Očito nemam potrebu da se slikam i šetam po studijima glumeći ludilo neutralnosti, već da u svojim „nežnim“ poodmaklim godinama učinim sve što je u mojoj moći da živimo u pristojnom društvu, u kome vlast ne ponižava građane, a oni se dodatno ne samoponižavaju beskičmenim udvorištvom. Nevolja je u tome što sam, želeći da kažem što više, pokazao dozu nestrpljenja da do kraja čujem pitanja voditeljke, čime sam otkrio i primesu nepristojnog, umišljenog ponašanja. Nevena, oprostite.

Utorak, 10. februar

Prisustvovao sam promociji nalaza istraživanja indeksa korupcije Transparency International. Otkako sam pre više od decenije izašao iz Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, ljudi iz Transparentnosti i njihove analize predstavljaju mi ključni i pouzdani izvor podataka o korupciji i dometima antikorupcijskih strategija.

Očekivano, u Srbiji se nastavlja pad indeksa već desetu godinu zaredom – sada za još jedan bod, sa prošlogodišnjih 34 na 33. Najgori smo u regionu, desetak bodova ispod svetskog proseka i beskrajno daleko od proseka EU kojoj, navodno, težimo. Očigledno postoji direktna veza obrnute proporcionalnosti između rasta korupcije i pada demokratije. Praktično, od defektne demokratije, preko hibridnog režima, klizimo ka autoritarnom.

Podsećam se Klitgardove formule: korupcija = monopol + diskreciona ovlašćenja – odgovornost. Obrnuti stvari znači razbiti monopole, redukovati diskreciona prava i uvećati sve oblike odgovornosti.

Sreda, 11. februar

Trudim se da do 20. februara, Dana socijalne pravde, dovršim zbirku ogleda o sindikatima u radikalno izmenjenom svetu, namenjenu i 35. rođendanu i kongresu Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“.

Šta sindikati danas mogu u vremenima „kapitalizma usamljenosti“, u kojima udaljeni radnici na platformama konkurišu jedni drugima, da učine u odbrani solidarnosti i dostojanstvenog rada? Međunarodna konfederacija rada poziva na odbranu mira i obnovu socijalnog dogovora pred pretnjom antidemokratskog puča multimilijardera.

Četvrtak, 12. februar

Pošto se sinoć nisam osećao dovoljno dobro da odem na promociju, krećem po kraju u potragu za „Radarom“ i knjigom hrabre i svoje Katarine Petrović. Potraga će potrajati – ili ne dobijaju „Radar“, ili su već rasprodali pet primeraka koji im stižu.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.