EU i ruski novac

Pravna forma bez demokratskog sadržaja

Mehanizam Zajedničke spoljne i bezbednosne politike (CFSP) izabran je kako bi se izbegla ratifikacija u nacionalnim parlamentima. Taj izbor nije bio pravne, već političke prirode: u uslovima slabe javne podrške, parlamentarni proces bi verovatno doveo do blokade.

Odluka je stoga formalno legalna, ali politički delegitimizovana. Time se uvodi praksa u kojoj se ključne fiskalne i bezbednosne odluke donose izvan demokratske kontrole, što dugoročno potkopava pravnu sigurnost i poverenje u institucionalni poredak EU.

Fiskalna realnost iza moralnog narativa

Korišćenje prihoda od ruske imovine ne rešava problem finansiranja, već ga odlaže. Evrozona je opterećena visokim dugovima, rastućim kamatama i ograničenim političkim prostorom za novo zaduživanje ili fiskalne rezove.

Ruski novac postaje supstitut za odluke koje evropske vlade ne mogu ili ne žele da donesu pred sopstvenim biračima. U tom kontekstu, rizik nije trenutna stabilnost evra, već dugoročna erozija poverenja u pravila na kojima počiva evropski finansijski sistem.

Demografija kao neprelazna granica

Finansijska pomoć ne može nadoknaditi gubitak ljudskog potencijala. Ukrajina se suočava sa strukturnim demografskim padom i prinudnom mobilizacijom, dok u Evropi ne postoji politička volja za direktno vojno učešće.

Razlika u odnosu na Rusiju nije u „zdravoj demografiji“, već u sposobnosti države da vodi dugotrajan rat bez unutrašnje destabilizacije. U tom pogledu, evropski demografski i politički kapaciteti predstavljaju čvrstu granicu, a ne privremeni problem.

Ratna proizvodnja i industrijski disbalans

Rat je pokazao prednost centralizovanih modela ratne proizvodnje u uslovima visokog intenziteta. Rusija koristi direktan pristup sirovinama (energenti,nikalmaluminijumm hrom,retke metale) i ubrzane procese odlučivanja, dok se EU oslanja na spore i skupe lance snabdevanja.

Ne radi se o ideološkoj razlici, već o funkcionalnosti: u ratu, brzina, obim i cena proizvodnje imaju prednost nad tržišnom optimizacijom. Evropski industrijski model za takve uslove nije prilagođen.

Zaključavanje konflikta i sužavanje diplomatije

Korišćenjem prihoda od zamrznute imovine kao garancije za dugoročne kredite, EU faktički zaključava režim sankcija. Svako ublažavanje sankcija ugrozilo bi finansijsku konstrukciju pomoći, čime se diplomatski prostor svesno sužava.

U praktičnom smislu, Evropska unija nema politički ni vojni kapacitet da samostalno zaključi mirovni sporazum; takav dogovor mogu postići isključivo Sjedinjene Države, Rusija i Ukrajina. Paralelno s tim, dugoročno prekidanje ekonomskih i energetskih veza sa Rusijom ograničava pristup EU ključnim energentima, industrijskim metalima i strateškim sirovinama, dok Rusiju trajno usmerava ka azijskim i drugim tržištima.

Ova politika ne skraćuje rat, već institucionalizuje njegovo trajanje, prebacujući rastuće troškove na evropske budžete i unutrašnju stabilnost.

Odluka EU da posegne za ruskom imovinom nije strateški proboj, već priznanje ograničenja. Ona produžava postojeće stanje, ali povećava dugoročne rizike po evropski pravni poredak, finansijsku stabilnost i političku koheziju.

Najveća opasnost ove politike nije spoljašnja konfrontacija, već unutrašnja erozija: trenutak kada građani shvate da se pravila menjaju ne zato što je to nužno, već zato što je politički lako.

Autor je ambasador u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.