Glamurozni stečaj u Surčinu

 Izgleda ludo, ali Drašković, navodno, bez političkog iskustva i Marković sa, navodno, gorkim političkim ikustvom, našli su se. Kao poslovni partneri. Tako je u avgustu 2008. godine izjavio Drašković kad je za sedam miliona evra kupio 70 odsto Krmivo produkta, „uspešne firme, koja će sad biti još uspešnija“, tvrdio je tada Drašković. Firme koja je već tada počela da posustaje i kuburi s dugovima, kažu sada neki od 65 zaposlenih koji čekaju da im stečajni upravnik uruči otkaz. S pravom pakosni: Ljiljani, Markovićevoj supruzi i Draškovićevom partneru-suvlasniku, nedavno je bio rođendan, prvi put se nije pojavila nijedna od viđenijih političkih faca. I bespomoćno cinični: nema više na ulazu u Surčin ni kamera da to odsustvo zabeleže. „Ne trebaju nam. Sad, izvinite, gledamo šire“. Nekadašnji partneri sad se gledaju preko sudskog nišana. Marković je svoju kuću i ergelu od prodatog dela firme odvojio povisokim zidom. Ljiljana Marković neće ni prašinu da obriše sa luksuznog nameštaja u svojoj kancelariji. Direktora su tokom godinu i po dana partnerstva promenili, ne zna im se broj. Neki su na funkciji opstali tri do četiri dana. Pre su bili smenjeni nego što su stigli da se upišu u sudski registar. Ovaj poslednji platu od 76. 000 dinara primao je samo zbog stresa preživljenog pri transferu iz Trebinja, na dobrom glasu, u Surčin, na lošem glasu. Moš misliti! Farmu svinja, bez svinja, upravo po osnovu hipoteke preuzima AIK banka. Pod hipotekom je i čuvena kuća u Banovcima. Koke nosilje, njih oko 400. 000 u tri farme, pokosila je zaraza, navodno se nekom činilo jevtinije da im njihov sopstveni izmet posluži kao hrana, nego da ga propisno uništi. Nije im se dalo da nešto zarade prodajom 210 tona stočne hrane, nego će firma sad da plati da se, pokvarena, propisno uništi. Prihod firme koji je 2005. godine dostizao milijardu dinara, 2009. pao je na 186 miliona. Promenom imena u Eko organik lajf, Marković je, još pre prodaje, skinuo sa firme balast politike, ali nije i balast nemara i inata. Tako barem sada izgleda. Neobezbeđeni poverioci će odlučiti, ali nade u reorganizaciju izgleda nema. Ukoliko partneri nisu smislili nešto genijalno, bankrot je najizglednija budućnost glamuroznog stečaja Krmivo produkta. Kao sastavnog dela naše novije političke istorije. Kratkoročni i dugoročni dugovi, bez lizinga, dostižu ogromnih 1,5 milijardu dinara. Zaboravih da kažem, proizvodnja je prošle godine obustavljena. A žalost jedna: kamioni najboljeg kvaliteta, linija za sortiranje jaja savršena, ceo prostor da ti pamet stane… Tolika lepota, a takva propast. Ali, ima ih koji tako misle, nije politika uništila firmu nego je razmazila Markovića. Uobrazio da sve može. To, zbilja, nekad biva, ali nikada doveka ne traje.

PROFESIONALIZACIJA POLITIZACIJE: Kad je Dojče telekom pre devet godina postao većinski vlasnik Hrvatskog telekoma, na mestu predsednika Uprave te firme zadržao je (večitog) Ivicu Mudrinića. Izvorno politički kadar. Na toj je poziciji Mudrinić ostao do dana današnjeg. Da li će u slučaju da stekne i većinski paket u Telekomu Srbija, isti Dojče telekom na ključnoj poziciji u toj firmi zadržati Branka Radujka? Takođe izvorno politički kadar. Političar odabran od političara da, po slovu političkog koalicionog dogovora, obavlja jednu, gotovo sasvim nepolitičku, funkciju. Ukoliko se to desi, da li će jedan i drugi slučaj biti dokaz da su se političari Mudrinić i Radujko uspešno profesionalizovali i otresli po definiciji lošeg uticaja politike na poslovanje državnog preduzeća ili dokaz da Dojče telekom, kad nije kod kuće, želi da se u poslovanju obezbedi dobrim političkim osloncem? Sumnju bude najmanje dve stvari: prema informacijama koje su zvanično demantovane, prodaji Telekoma prethodio je politički dogovor o toj prodaji, koji je sa naše strane, ipak, predvodio šef jedne političke stranke. Može li na taj način Telekom Srbija od firme svih političkih stranaka postati firma samo jedne političke stranke? Ukoliko su se političari Mudrinić i Radujko uspešno profesionalizovali, dakle državnom firmom rukovodili racionalno i efikasno kao da je njihova vlastita, ako su domaći političari toliko sazreli da su im to dozvolili, zašto onda jednu profesionalnu i profitabilnu firmu prodajemo? Zašto ta firma po susedstvu ne kupuje politički manje srećne, a srodne kompanije? U trenutku kada su im akcije na nivou atraktivnom za kupovinu. Pitanje je utoliko razložnije ukoliko se ima u vidu da je teorija racionalnih očekivanja, aktuelnom ekonomskom krizom, prilično uzdrmana. Krizu nije izazvao državni sektor, nego neracionalno, preciznije rečeno, suludo zaduživanje privatnog sektora, koji se nije ponašao očekivano racionalno. Citirala sam prošle nedelje Dragomana Milićevića (www.ekonomija.org) koji tvrdi da je napravio korektnu analizu dostupnih finansijskih izveštaja Telekoma Srbija. On je zaključio da je ta kompanija, proteklih godina (ne uzimajući u obzir 2009), gubila na knjigovodstvenoj vrednosti „zahvaljujući“ političkom upravljanju. Nije baš sasvim jasno kako se taj politički razlog može tako lako identifikovati, kao što nije jasno da li će ga privatizacija, sama po sebi, iz firme eliminisati.