Godine prolaze, mi stojimo

Prof. dr Slobodan Zečević Članice Evropske unije sa ponosom proslavljaju 50 godina od osnivanja Evropske ekonomske zajednice utemeljene Rimskim ugovorima 1957. Tim ugovorima predviđeno je oslobađanje građana Zajednice od državno-nacionalnih ekonomskih, bezbednosnih i ideoloških stega. Njegovo sprovođenje omogućilo je 50 godina mira, ekonomskog razvoja i prosperiteta na kontinentu. Uspeh EZ još je uočljiviji ako uzmemo u obzir da je od šest broj članica Zajednice povećan na 27, a da ni pri tome nijedna država članica nije pokazala ozbiljne namere za istupanje. Srbija će, po svoj prilici, za razliku od drugih država srednje i istočne Evrope provesti i sedamnaestu godinu van procesa evropske integracije. Time ona u prvoj polovini XXI veka preuzima neslavni položaj koji je u drugoj polovini XX veka imala Enver Hodžina Albanija. Naši građani su jedni od retkih kojima je za putovanja u zemlje EZ potrebna viza, mi smo jedna od retkih država u Evropi na čijoj se granici zaustavljaju putnici i roba, naši potrošači su jedni od retkih koji plaćaju visoke cene proizvoda zbog zatvorenosti tržišta i raznih monopolista itd… Današnji položaj Srbije posledica je ne samo nesaradnje sa Haškim tribunalom. Uzroci su mnogo dublji, a vezani su za zastarela i autistična shvatanja srpske intelektualne i političke elite, koja ne pokazuje nameru da otvori prostor za savremen pristup spoljnoj politici, niti ispoljava svest da pored spoljne mora da artikuliše i svoju evropsku politiku. Kod nas mnogi i dalje misle da postoji bipolarni svet kojim dominiraju SAD i Rusija, a da je Evropska unija privremena tvorevina čiji raspad se očekuje. Mnogi u Srbiji ne žele da prihvate činjenicu da od sloma Varšavskog pakta Rusija više nije činilac koji može da utiče na uređenje evropskog kontinenta. Očekivanje da će se Moskva sukobljavati sa Zapadom zbog srpskih interesa nerealno je iz dva razloga. Prvo, Rusiji nije potreban konflikt sa zapadnim državama koje su joj značajni ekonomski partneri. Drugo, ona ne bi mogla ni da uputi Srbiji vojnu i materijalnu pomoć u njenim eventualnim ratnim konfliktima sa Albancima i NATO-om jer je, kao i Srbija, okružena članicama Alijanse. Realnost prethodno iznetog naši građani više puta su osetili na sopstvenoj koži. Srpska spoljna politika je protivrečna s obzirom da poziva na ruski veto u Savetu bezbednosti UN i time gura »prst u oko politici« SAD i EU po pitanju Kosova, istovremeno očekujući od Zapada investicije, ekonomsku pomoć i prijem u evroatlantske strukture. Naravno da nama nije lako da izgubimo 15 odsto državne teritorije, ali kao da smo izgubili iz vida da se državna teritorija po pravilu stiče i gubi u ratu. A mi smo 1999. izgubili rat. Teza da nije postojala mogućnost kompenzacije za gubitak Kosova takođe je problematična. Ta mogućnost je postojala u vidu opstanka državne zajednice SCG i zajedničkog ulaska Srbije i Crne Gore u EU, pod uslovom da je Srbija vodila agresivniju proevropsku politiku, da je dublje ušla u proces reformi i modernizacije, da je aktivnije sarađivala sa Haškim tribunalom, kao i da je pokazala veći realizam u vezi sa kosovskim pitanjem.
Drugi problem koji Srbija ima jeste odsustvo evropske politike. Nesvrsishodne su izjave domaćih doškolovanih stručnjaka za evropsku integraciju koji uz čestitke, „sa radošću i bez ljubomore“ ispraćaju druge države iz regiona u EU, ne iznoseći konkretne predloge kojima bi izvukli sopstveni narod sa sporednog koloseka. Evropska politika je jasno određena i ofanzivna, ali za njeno ostvarivanje potrebni su moderni političari. Prvi i osnovni nacionalni interes i cilj Srbije jeste potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). Izgovor bilo koje vrste za odlaganje tog čina ugrožava nacionalne interese naše zemlje. Javnost treba da zna da je EU de facto predvidela potpisivanje SSP sa Srbijom i Crnom Gorom još 2001, ali smo zbog pogrešnog opredeljenja za strategiju »sporog ulaska« doveli sebe u stanje izolacije.
Građanima se mora objasniti da odlaganje potpisivanja SSP vodi državu u duboku ekonomsku, političku i demografsku krizu, jer Srbija ima veliki procenat neaktivnog stanovništva, a njena privreda ne može da se pokrene bez investicija iz EU i oslobađanja od carinskih, viznih i drugih barijera. Negativan natalitet i potražnja naših građana za hrvatskim, bugarskim, sutra možda i crnogorskim pasošima odražava njihovo duboko nepoverenje u budućnost zemlje, preteći da postepeno isprazni Srbiju od stanovništva. Takođe, neophodna je suštinska reorganizacija vlade Srbije putem ukidanja pojedinih ministarstava i uvođenja novih, kao i promena sadašnjeg načina saradnje države sa EU. U suprotnom, mogli bismo da taj Sporazum, nakon njegovog potpisivanja, implementiramo narednih 17 godina. Na kraju, Srbija mora da ima najmoderniji ustavni sistem, koji će da obezbedi efikasno sprovođenje njene evropske spoljne i unutrašnje politike.
Partijsko društvo proisteklo iz proporcionalng izbornog sistema, uz nisku demokratsku svest u Srbiji danas, sprečava vođenje jedne skladne politike, dovodi do blokade institucija države i erozije političke odgovornosti i uništava poverenje građana u demokratsko uređenje. Mučni događaji oko formiranja nove vlade odražavaju prethodno izneto. Zato moramo da razmišljamo o dubokoj reformi političkog sistema i to u pravcu uvođenja predsedničkog sistema ili barem parlamentarnog sistema koji dopušta jednoj stranci da vodi državnu politiku i da odgovara za nju. Demokratski izabran predsednik uz odgovarajuću kontrolu Skupštine, koji bi imao ovlašćenja da okupi svoj tim i da sprovodi svoje zamisli, imao bi priliku da energičnim merama povuče državu napred u pravcu njenog pristupanja Evropskoj uniji.