Haos u našim glavama

Čuli smo izlaganja i diskusije nekadašnjih komunističkih aparatčika, naučnika iz nekadašnjih marksističkih instituta koji su tokom devedesetih promenili košulje u hodu i prešli na pozicije velikosrpskog megalomanstva. Naše cveće zla izniklo je na plodnom đubrištu samoupravnog socijalizma. Inače se svuda kao zloduh nad dvadesetim vekom nadvio lik korumpiranog intelektualca, karijeriste i sinekuriste koji uživa položaj privilegovanog građanina sa komotnim radnim vremenom i visokom platom. Takvi su spremni da posluže svakoj ideologiji i svakom sistemu ukoliko ne dira u njihov status. To je mentalna slika sitne buržoazije, ovoga puta ne u usponu već u propadanju. Osetivši probitačnost nove (zapravo stare) politike oni danas gorljivo „brane Srbiju“ ali „brane i Rusiju“. Do juče je Rusija bila tabu, nepoznanica, svako afirmativno govorenje o njoj bilo je unapred sumnjivo, ali vidimo da se vremena menjaju i ništa neće zbuniti naše prevrtljivce. Bore se kažu protiv „istorijskog revizionizma“ i samo kod drugoga vide loše namere, cenzuru, jednostrano tumačenje izvora… Mi treba da im verujemo na reč, jer oni su Srbi, a ti drugi su stranci sa Zapada.

U borbi protiv „revizionizma u pogledu krivice za izbijanje Svetskog rata“ mogli smo čuti i optužbu na račun nekadašnjeg francuskog predsednika Miterana što je pružio ruku nemačkom kancelaru i rekao kako „ne može samo jedna strana biti kriva za rat te da su i nemački i francuski vojnik imali samo jednu želju – da se što pre vrate kućama.“ To je znate tako strašno, to je Miteranov greh iz orvelovske 1984. godine, kojim je započeo proces „revizionizma“. (Ovim se implicira „izdaja“ Francuske, koju ona čini prema sebi, ali svakako na prvom mestu prema vazda savezničkoj Srbiji!)

Druga zanimljiva kopča sa današnjicom pronađena je u kritici revizionističkog mišljenja da su „pre sto godina brkati muškarci sa Balkana izazvali terorizmom rat, a da danas to čine bradati muškarci sa Bliskog istoka.“ Što bi dakle značilo: Kako nije (i ne može i ne sme biti) istina da su brkajlije sa Balkana (komite, četnici…) izazvale Prvi svetski rat tako ni danas bradonje sa Bliskog istoka (mudžahedini) ne provociraju treći svetski rat. Ne, ma kakvi! Ozloglašena Amerika, Jevreji (cionisti) i uopšte degenerisani Zapad „izmišljaju“ džihadiste i Al Kaidu, dok u stvarnosti svekoliko zlo i haos proizvodi Vašingtonska administracija. Ovo su vrlo popularne teorije u Srbiji koje pokazuju dokle seže antizapadnjaštvo ustoličeno poodavno.

Nemojmo biti naivni. Srbija je pod unakrsnom vatrom, ona je na političkom raskršću. Sve ovo nisu uopšte neke čisto naučne rasprave – ovo je nastojanje desničara u Srbiji da psihološki pripreme teren za „veliki preokret“, odnosno da u povoljnom trenutku obore spoljnopolitičku orijentaciju prema EU i zaokrenu kormilo prema Rusiji. Konačni cilj je ponovno naoružavanje, vraćanje obaveznog vojnog roka i izazivanje novog rata na Balkanu kako bi se revanširali za poraz, koji je nikad javno priznati plan o ujedinjenju svih srpskih zemalja doživeo devedesetih. U hipotetičkom slučaju koji se priziva – kad Rusija bude bila uz nas – uspećemo. Pritom se igra na emocije antizapadnjaštva, osobito se širi mržnja prema SAD i Nemačkoj.

U tom smislu stogodišnjica Svetskog rata postaje kristalizaciona tačka: kako se knjige koje ističu krivicu ne samo političara Nemačke i Austrougarske već i vladajućih krugova Rusije i Srbije pojavljuju na Zapadu (SAD i VB), to se koristi kao važan doprinos antizapadnjaštvu i ujedno rusofilstvu. U tom smislu vešto se igra na kartu emocija. Kaže se da istorijski revizionisti optužuju Srbiju samu ili zajedno sa Rusijom kao pretežne krivce za izbijanje rata, što treba da dovode ljude do uslovljenog refleksa zauzimanja odbrambenog garda za tuču. U politici se pod „Srbijom“ ili „Rusijom“ ili ma kojom državom moraju podrazumevati državnici koji su vodili politiku (u ovom slučaju Pašić u Srbiji i car Nikolaj u Rusiji). Ukoliko bi se problem tako postavio, onda bi se moglo govoriti o akademskoj diskusiji, a ovako se radi o politikanstvu i propagandi. Niko ne može bilo koji narod u njegovoj celosti optužiti da je svesno želeo rat jer bi to značilo da je taj narod kao kolektivitet poludeo. Međutim, mogu poludeti i pobesneti njegove političke i intelektualne elite. I te kako.

Najveći apsurd leži u tome što su antirevizionisti istovremeno revizionisti! Naši branitelji od revizionizma u pogledu Prvog svetskog rata istovremeno su revizionisti u nekim pitanjima Drugog svetskog rata i ratova u SFRJ devedesetih. Koliko god gorljivo stoje na „jednom za svagda utvrđenoj istini“ u pogledu 1914. godine toliko su u pogledu 1944. godine revizionisti! Prema njihovoj reviziji, partizani i sovjetski vojnici nisu oslobodioci, već okupatori. (Ovde ih ne obavezuju slovenske simpatije da brane Rusiju?) U pogledu uzroka raspada SFRJ, za koju je u svetu preovladalo mišljenje da je glavni krivac tadašnje rukovodstvo Srbije, oni su takođe revizionisti i tu traže „pravednu raspodelu krivice“, ne pristaju da samo jedan bude kriv. Svi su krivi. Ne može sve biti crno-belo. Međutim, u pitanju Prvog svetskog rata ne priznaju drugima pravo da kažu kako nije ni tada bilo sve crno-belo, da ni tada nije mogla da bude kriva politika samo jedne države (Nemačke).

Haos je u mnogim glavama, a iz toga ništa dobro neće izaći. Intelektualci su gori deo srpskog naroda, a među njima istoričari kolo vode – to je lagodnim poslom i za naše prilike visokim prihodima korumpirana tobožnja elita koja na narod gleda sa nedoglednih visina i dobar mu je samo kao topovsko meso. U ogromnoj većini podržavali su ciljeve politike vođene devedesetih spokojno gradeći karijere ne opterećujući svoje dušice pogledom kroz prozor u stvarnost. Pravili su se nevešti, bavili se „čistom uzvišenom naukom“ (kao da to postoji u društvenim naukama gde je sve politika!).

Isto važi i za one malobrojnije među njima koji su intimno bili protiv te politike ali se nisu oglašavali iz konformizma i kukavičluka svojstvenog intelektualcima, verovatno svuda u svetu. Ona pak golema većina koja je podržavala Miloševićeve ciljeve, kao pripadnici jednog privilegovanog sloja nalazila je načina da se protekcijom izvuče od mobilizacije, a da se sami jave za bojište to im naravno nije padalo na pamet ma koliko da su podržavali rat. Njihova je koža znate jako skupa, nisu oni makar ko, oni parlaju strane jezike i doktorirali su, oni su zaboga inteligencija i šta će jedan (mali) narod kad izgubi svoju „pamet“? Ko će mu ukazivati put po vetrometini i magluštini? Zato oni moraju preživeti po svaku cenu, makar svi drugi propali.

Međutim, u tome se varaju. Propašću ekonomije i raspadom društva dolazi kraj i njima, odnosno nama, jer i ja spadam među njih makar da sam drugačiji. Ekonomski „neoliberalizam“ popritegnuće svilen gajtan oko guše naučnim i kulturnim institucijama i zakatančiće ih kao izlišne trošadžije.

Autor je književnik i istoričar iz Beograda