Skoro istovremeno skrenuta pažnja javnosti na (za sada) tri devojčice kojima je potrebno presađivanje srca uzburkala je emocije, pa je prikupljen ili se prikuplja novac za njihovo lečenje (dva puta po milion evra za Hjuston i 200.000 evra za Grac). Tabloidni mediji su se dokopali teme i u potrazi su za sličnim „pričama“, a javne ličnosti posećuju male bolesnike i obećavaju pomoć. Lepo i plemenito, ali nas u realnost vraćaju dva pitanja: koliko država ima para i koliko je takve dece?
Fond zdravstvenog osiguranja je do prošle godine izdvajao godišnje dva miliona evra za sve intervencije u inostranstvu, od operacija tumora mozga odraslih u Istambulu do lečenja dečje leukemije u Italiji. Sada je ta suma uvećana, ali je daleko od optimalnih potreba.
S druge strane, u Srbiji godišnje umre skoro 600 dece mlađe od 15 godina, a još preko 700 mladih osoba ne dočeka svoj 30. rođendan. Bar neki od njih bi bili živi da je uloženo samo nekoliko stotina evra za postavljanje saobraćajnog znaka ili malo više za ogradu pred školom. Mnoge je od trajnog izlečenja delilo nekoliko desetina hiljada evra. No, okrenimo se još uvek živima.
Velikom broju dece i omladine dramatično bi se promenio kvalitet života kada bi neko platio da im se povrati vid ili da ustanu iz invalidskih kolica. Kako im pomoći?
Ministarka zdravlja u tom kontekstu govori „o novim modalitetima osiguranja“, što nije rešenje bar iz dva razloga: niti roditelji mogu da predvide bolest svoje dece, pa da se unapred opredele za dopunsko osiguranje, niti bi bilo koje osiguranje u svetu prihvatilo da, kada se za bolest već zna, pokrije enormno velike troškove lečenja.
Drugi političari predlažu zahvatanje iz budžeta ili osnivanje posebnih fondova. Ni jedan ni drugi izvor nisu nepresušni. Zabluda je da sva deca mogu biti spasena. Ni najbogatije zemlje nemaju za to dovoljno para, a vrlo ugledni ekonomisti (B. Begović, V. Gligorov) već govore o bankrotu države kao o našoj izglednoj perspektivi.
Ostaje, dakle, da se malo raspoloživog novca pravedno i razumno raspoređuje. To znači da se izbor poveri stručnjacima čije će odluke biti dostupne javnosti. Drugim rečima, ne sme se dozvoliti, kao krajem prethodnog stoleća, da se roditelji upisuju u JUL kako bi recimo svojoj hemofiličnoj deci obezbedili lek od kojeg im zavisi život. Opasno je i da mediji, izborom i prikazom potresnih pojedinačnih sudbina utiču na sastavljanje lista prioriteta.
Samo lekari mogu da procene kojim bolesnicima je najcelishodnije dati prednost. Oni se pritom rukovode objektivnim kriterijumima (kolike su šanse za uspeh intervencije, kakvi su dugoročni izgledi, koja su alternativna rešenja itd). U tom pogledu poučno je iskustvo vojnog saniteta: prvo se leče ranjenici za koje bi odlaganje bilo kobno, a izgledi za izlečenje su veliki. Izgleda jasno, ali se u Srbiji ni jednostavniji problemi ne rešavaju lako.
Autor je univerzitetski profesor
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
