Kad radikali napadaju

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Gospodine istraživaču, koliko stanova su Srbima oduzeli u sadašnjim zemljama bivše SFRJ? To Vas očito ne zanima jer se ne isplati.

   1. On je gospodin dezerter i to dva puta.

      1. @Dejan – a ti si nekoliko puta poginuo za slobodu srpskog naroda.

   2. I kakve to veze ima,moj Atanasije,sa Šešeljem?Kad prestaneš da gledaš preko komšijinog plota i počneš sređivati sopstvenu kuću,shvatićeš koliko je lepa.

   3. Tata, neko kuca.

   4. Vrlo malo, jer su to sve bili društveni stanovi i još neotkupljeni do početka rata, ali je Srbija otela 220 benzinskih pumpi od zagrebačke firme INA širom Srbije i napravili Beopetrol.

2. Кад пишете о случају Барбалић, ред би био да изнесете целу истину. Догађај о коме пишете се збио знатно пре доношења закона о откупу станова из друштвене/државне својине; Барбалићи нису били власници стана, већ носиоци станарског права. Пошто оно по својој суштини није представљало власништво, станарско право се у складу са тада важећим законима СФРЈ могло изгубити у одређеним случајевима, најчешће због дужег одсуства носиоца станарског права и чланова његовог породичног домаћинства из стана, поседовања другог стана или коришћењем станарског права на другом стану, пријави пребивалишта на некој другој адреси итд. Неколико мојих колега, младих научника, изгубило је станарска права јер су им умрли родитељи док су се они налазили на докторским студијама у САД, службено послати тамо од стране београдских факултета на којима су били запослени. Закон је био јасан: пошто су били отсутни из стана дуже од шест месеци, није било законске могућности да постану носиоци станарског права. Ако ме памћење добро служи, Барбалићи су станарско право изгубили из истог разлога (дуго одсуство из стана) и стан је преузела Општина Земун која је била давалац стана на коришћење. Политика са тим није имала везе и свака општинска управа би поступила исто (осим корумпиране).