EPA/ANDREJ CUKICKo god je za ovih godinu dana kročio na ulice Beograda i u gradovima širom Srbije tokom studentskih protesta, svedočio je istini koju režim godinama pokušava da sakrije iza parola, Pink studija i besomučnog propagandnog spina: u Srbiji ne postoji institucija koja štiti građane. Postoji samo jedan centar moći, jedan vođa, i jedna privatna vojska prerušena u državnu policiju.
Ti ljudi, koji su u noći protesta tukli studente, udarali građane koji stoje s podignutim rukama i maltretirali žene, nisu policajci. Policajac je neko ko štiti zakon i narod. Ovi ljudi štite samo Aleksandra Vučića. To nije policija – to je privatni batinaški aparat, sastavljen od poslušnika, partijskih kadrova i lica koja nikada ne bi prošla ozbiljnu bezbednosnu proveru u normalnoj državi. Uniforma ih ne čini organima reda. Uniforma samo prikriva ono što jesu – instrument sile u rukama jednog čoveka.
A taj čovek već trideset godina menja samo boju dresa, dok su metode ostale iste. Radikali nisu nestali – samo su presvukli odela, prefarbali se u naprednjake, proglasili sebe „proevropskima“ i uzurpirali sve poluge vlasti. Srbija već tri decenije ne može da diše, zato što ista ekipa drži ovu državu zarobljenom. Zato što ista ideologija nasilja, straha, pretnji i batina oblikuje našu svakodnevicu.
I dok deca ove zemlje izlaze na ulice da traže svoje elementarno pravo na normalan život, Vučićeva vlast šalje na njih ljude koji se na snimcima skrivaju iza fantomki, bez identifikacije, bez ikakvog profesionalnog kodeksa, ali sa jasnom misijom – da uteraju strah. Da poruče svima: „Ne pokušavajte ništa. Mi smo jači.“
Ta poruka možda prolazi na televizijama koje vlast kontroliše, ali ne prolazi na ulici. Ne prolazi pred ljudima koji svaki dan gledaju kako njihova zemlja stagnira, trune i propada. Ne prolazi pred generacijom koja je umorna od laži, manipulacija, pretnji i nasilja.
Srbija nije na evropskom putu zato što je ova vlast nikada nije ni vodila ka Evropi. Oni su tačno tamo gde su bili i devedesetih – u blatu radikalizma, izolacije, bahatosti i sile. I sve dok njihova privatna vojska bije studente, dok se institucije zloupotrebljavaju za obračun sa neistomišljenicima, dok „kadija tuži, kadija sudi, a kadija prebija“ – Srbija ne može napred.
Neka ovi protesti budu tačka u kojoj građani Srbije prestaju da ćute. Neka bude pokazatelj da batine, pretnje i zastrašivanja više nisu dovoljni da sakriju istinu.
Jer istina je jednostavna: ne boje se oni studenata. Boje se onoga što studenti predstavljaju. Boje se slobodne Srbije.
Autor je predsednik Pokreta Ćale ovo je za tebe
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
