Kako je patrijarh Pavle osudio nasilje nad albanskim studentima

Sve je to imalo veliki odjek i u zemlji i u svetu. Došlo je do brojnih reakcija i osuda policijske represije. Učinio je to i, dotad ćutljivi, patrijarh Pavle. U pismu koje je uputio Studentskom pokretu za albanski univerzitet u Prištini, a koje je zvanični Beograd prećutao, istakao je:

„Iako sam već duže vremena na novoj dužnosti, posle tri i po decenije episkopske službe na Kosovu i Metohiji još sam građanin Prizrena. Sva građanska i lična dokumenta izdata su mi onde. Primam tamošnju penziju i zato Vam se obraćam kao svojim sugrađanima.

Razmišljam o zahtevu u Vašem Proglasu da zauzmete mesta koja Vam svakako pripadaju u zgradama državnog Univerziteta, ali se pitam kako zamišljate svoj povratak kada ne priznajete državu čiji je to Univerzitet. Država nije isto što i njeni režimi, već istorijski, geografski i mnogostruki organizam koji ima svoj identitet i ustanove starije od svake politike.

Čudnim mi se čini i položaj Vaših sunarodnika i Vas kada tražite i dobijate legalno pasoše Srbije. Slobodno odlazite i slobodno se vraćate u državu koja je jedino za Vas nelegalna iako najveći deo sveta danas priznaje njeno postojanje i njenu celovitost. Vi se po toj državi slobodno krećete i bezbedno živite na celim njenim prostorima. Da je Srbima u Hrvatskoj bio priznat ma i jedan deo autonomnih prava, koja su bila podeljena Albancima na Kosovu, do rata 1991. ne bi ni došlo, rekao mi je umni državnik jedne susedne zemlje.

Vaše mirne demonstracije razumem. No, stanje na Kosovu zahteva ozbiljno, mukotrpno otvaranje svih pitanja koja truju odnose između naša dva naroda, kao i njihovih suseda a potresaju i čitav balkanski prostor…

S jedne strane, Vaši nacionalni predvodnici na prividno drugačije načine, s podeljenim ulogama misle isto i imaju samo jedan cilj. A Vi, ako i dobro znate koji je, možda ne slutite čemu on vodi. Zvanična srpska politika, opet, zatvorena u sebe, neće moći da ovlašćeno predstavlja prava i interese svoga naroda sve dok ne okupi najpozvanije, najtrezvenije ljude dobre volje, sposobne da razumeju, strpljive i spremne da razuvere, dostojne poštovanja za svaki razgovor i dogovor.

Da je od jednoumlja političke ideologije opasnije nacionalno jednoumlje, u to nas je uverio nedavni rat i njegove preteške posledice. Strpljenje je dostižnije od ishitrenih zahteva i mnogo šta još svi moramo podneti dok se ne izvrše korenite promene stanja bez kojih nema opstanka ni Vama ni nama, ni drugima oko nas. A opstati možemo, kako sami kažete u svom Proglasu, ako se ne traži pobeda nad protivnikom, već ako u svakoj prilici postupamo kao ljudi, po večnoj pravdi Boga jedinoga.

NJemu se molim za dobro svih naroda ove zemlje, a pre svega za Vas mlade, da biste živeli bolje, dostojnije ljudi nego mi u dosadašnjim naopakim vremenima. Upućujem zato izraze duboke potištenosti i protesta što su državni čuvari reda upotrebili silu da bi rasturili takve demonstracije kakvim ih Vi predstavljate. Tući i hapsiti studente predstavlja teško ogrešenje, ne samo o službenu dužnost, već i o čast zemlje u kojoj živimo.“ (5. januar 1998)

Ovo patrijarhovo pismo imalo je velikog odjeka i dosta reakcija, znatno više u Prištini nego u Beogradu. Potpredsednik Demokratskog saveza Kosova Hidajet Hiseni rekao je dopisnici Danasa Aferditi Keljmendi:

„Dobro je što poglavar Srpske pravoslavne crkve konačno osuđuje grubo i ničim izazvano nasilje protiv apsolutno mirnih i nenasilnih demonstranata, mada je bilo za očekivati takvu osudu znatno ranije. Time se doprinosi stvaranju duha i neophodnih pretpostavki za uzajamno poštovanje i razumevanje među našim ljudima i našim narodima u duhu poznate i plemenite kosovske tradicije. I bilo bi tako da je poruka patrijarha Pavla ostala na tome i da nije propraćena providnom ispolitizovanom i apsolutno besperspektivnom porukom za pokoravanjem srpskoj državi, to jest, srpskom režimu, što je apsolutno nespojivo i sa suštinom prirodnog i religijskog duha slobode i ravnopravnosti ljudi i naroda…

Albanski studenti zaslužuju ne samo da ne budu tučeni nego pre svega da budu slobodni. Ne mogu se oni zadovoljiti da zavise od volje tuđih policajaca i njihovih naredbodavaca da li će biti tučeni, proganjani i zlostavljani ili ne. Bez slobode mir ne bi bio mir nego pokoravanje, što je nespojivo i sa svetim duhom. Kako bi rekao Ibzen, ostavi orla u kavezu i on će zagristi u rešetke bez obzira jesu li one od željeza ili zlata.“ (6. januar 1998)

Patrijarhu je odgovorila Nezavisna unija albanskih studenata. U pismu, koje je potpisao njihov predsednik Bujar Dugoli, između ostalog se kaže:

„Mi bismo Vam bili zahvalni kada biste u Vašem pismu, osim osude korišćenja pendreka protiv studenata od strane policije, osudili i najnečovečniju sistematsku represiju i srednjovekovne metode koje uzastopno primenjuje srpska država nad albanskim narodom na Kosovu. Želimo da Vas podsetimo da je prošlo vreme rešavanja pitanja Kosova srednjovekovnim metodama i politikom na osnovu srednjovekovnih mitova.“ (6. januar 1998)

Navodeći da su studentski zahtevi oslobađanje, kako se kaže, okupiranih studentskih objekata i ništa drugo, Nezavisna unija studenata Kosova obraća se patrijarhu Pavlu:

„Vaša visosti, verujemo da biste Vi najbolje mogli objasniti izgradnju crkve na prostorima našeg univerziteta. Nadajući se da ćete i Vi verovati u nas, iskazujemo Vam zahvalnost za pokazanu brigu.“ (6. januar 1998)

I verske zajednice su pozdravile gest njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla.

Još nije bilo prekasno za kakav-takav dijalog. Međutim, s jedne strane, Milošević nije nudio gotovo ništa sem represije, a na drugoj strani su jačale snage koje su se zalagale za radikalnije metode borbe.A onda se, poslednjeg dana februara, dogodila Drenica s najmanje 20 mrtvih, što je dovelo do masovnih demonstracija u Prištini, na kojima se okupilo između 30.000 (AP), pa više od 50.000 (Rojters), sve do 300.000 ljudi, kako je procenio Koordinacioni odbor albanskih partija.

Očigledno je bilo da se događa nešto strašno, a informacije su bile sve kontradiktornije. Odmah smo u Prištinu, kao pojačanje dopisnici, poslali Vladana Alimpijevića. U reportaži „Šta se stvarno desilo u Drenici“, on je napisao:

„Policija je krenula u poteru za kolima koja se nisu zaustavila na kontrolnom punktu. Onda je u jurnjavi po drumovima Drenice policijsko vozilo upalo u zasedu terorista.

Na njih je pucano iz automatskog oružja, ali i iz pušaka s lakim projektilima, koji zadaju najteže povrede. Iz jedne obližnje kuće policijska kola pogođena su i tromblonskom minom. Posle dolaska pojačanja, policija je izvukla svoje ranjene, ali su još dvojica životom platila izvlačenje tela dvojice ubijenih kolega. Onda je došlo novo pojačanje, oklopna vozila, i helikopteri. Preostali teroristi (osim trojice zarobljenih) su se uglavnom izvukli, a stradali su najviše stanovnici sela. Tačan broj verovatno nikad neće biti utvrđen. Policija nezvanično tvrdi da je u zasedi učestvovalo celo selo. Seljaci tvrde da zasede nije ni bilo i da su se samo branili čime su stigli.

Srbi s Kosova veruju jedino državnim medijima, Albanci opet svojim novinama. Ti mediji su i pozvali svoje sunarodnike na protest u ponedeljak u centru Prištine. Dok je policija brutalno prebijala demonstrante uz upotrebu vodenih topova i suzavca, Srbi nisu krili zadovoljstvo.
Dve velike grupe demonstranata u centru Prištine razdvajao je policijski kordon.

U jednom trenutku policija je ‘postupila po naređenju’ i počelo je batinanje. Novinari koji se nisu na vreme izvukli, podelili su sudbinu demonstranata. Kada se u jednom trenutku zahuktali policajac s dignutim pendrekom našao pred nama, od batina nas je spasao uzvik ‘Ja sam Srbin’. Koleginicu iz redakcije, Aferditu, polivenu iz vodenih topova, video sam kako se spasava bekstvom preko žičane ograde koja okružuje travnjak u centralnoj prištevskoj ulici.

Samo par metara od ulaza u legendarni hotel Grand, grupa policajaca, uz navijanje okupljenih, kada su demonstracije već bile rasturene, tukla je već onesvešćenog mladog Albanca. Stotinak metara niže, kod centra ‘Boro i Ramiz’, policajac rutinski, posle provere dokumenata, uteruje udarcima pendrekom vozača u kola.

Demonstranti nisu uspevali da sakriju da su ubice policajaca njihovi heroji.

Dok većina reportera i snimatelja posle rasturanja demonstracija ispija kafu u Grandu, velika grupa policajaca u civilu, iznervirana našim izdajničkim’ prisustvom gore pomenutom prebijanju izbliza, navode okupljene Srbe da nas linčuju. Bili smo im veoma zahvalni kada su nas uhapsili. U policijskoj stanici, posle lekcije o patriotizmu i poneke grubosti, ostajemo bez snimljenog materijala. Ne pomaže ni to što su na početku trake slike ranjenih policajaca iz prištinske bolnice i majke jednog od njih.

Demonstracije se nisu dogodile. Shvatamo da bi svako pozivanje na Zakon i profesionalni kodeks bilo besmisleno. Kolega iz nemačke TV stanice SAT 1 uživo mobilnim telefonom prenosi tok privođenja. Pita me da li bi mogli da nam pomognu ljubazni službenici Ministarstva informisanja Srbije. ‘Teško’, kažem ja, ‘ipak se zna ko je u Srbiji vlast’. U međuvremenu, dok čekamo da vidimo jesmo li uhapšeni ili samo privedeni, dežurni iz nemačkog Ministarstva spoljnih poslova nudi pomoć. Policija nas ipak pušta napolje.

Samo sat posle razbijanja demonstracija, situacija na prištinskim ulicama je prividno mirna. Niko, međutim, nije spokojan… Bilans smrti se zaustavio na tridesetak žrtava u događajima tokom krvavog vikenda…

Na izlazu iz Prištine u pravcu Podujeva, prema kome smo se uputili, našu ekipu sačekalo je najneprijatnije iznenađenje. Postali smo meta albanskog gneva i samo srećom izvukli žive glave. Odmah posle prelaska pruge, prekasno smo shvatili da su uzdignuta dva prsta albanskih tinejdžera – znak za napad. Pošto nismo imali prednju registarsku tablicu, tek su oni od pozadi mogli da daju znak da li smo ‘naši’ ili ‘njihovi’.

U kiši kamenica popucala su sva stakla na kolima. Crveni jugo prištevske registracije pokušava da nam zapreči put, kako bismo postali lakša meta. Onda nas pogađa kratki rafal, ali srećom niko nije povređen. Punim gasom, rizikujući da nekoga zgazimo, ili ostanemo zarobljeni u masi, probijamo se do dvorišta policijske stanice u Vranjevcu.

Uskoro je dvorište puno demoliranih kola. Najteže su prošla dva poštara iz Podujeva, s povredama na glavi. Policajci u pancirima se dogovaraju ko može da ode na sahranu ubijenog kolege, ne propuštaju priliku da nam nabiju na nos da sada znamo ko je ko na Kosovu. Patrola u ladi odlazi da izvidi situaciju. Javljaju se motorolom da su im kola razbijena i da su se povukli u jednu albansku prodavnicu. Odatle ih izvlači tek pun ‘pinc specijalaca’. Pored nas prolazi kolona prema groblju.

Druge patrole javljaju da su kamenovani i autobusi u albanskim selima prema Podujevu. Najnervozniji je vozač ‘simpovog’ kombija, ne zna šta će s robom. Policajci nas upućuju nazad u grad, da kod saobraćajne policije napravimo zapisnik o oštećenjima na kolima. Sumnjičavo pregledaju novinarske legitimacije. Dok čekamo da put bude koliko-toliko bezbedan, pričamo drugim tonom.

Svi su oni već danima u stanici. Osećaju se, kažu, kao glineni golubovi, posebno posle naređenja da se vatreno oružje koristi samo u slučaju direktnog napada. Svi su poznavali poginule kolege i nemaju iluzija da se ovako može dalje. Stalno ističu da se ni većina kosovskih Albanaca ne slaže s terorizmom. Da li je to rezultat državne propagande ili stvarni utisak s terena, teško je reći. Ogorčeni su i zbog malih plata. Kada su nas stvarno prihvatili, razmenjujemo cigare i čekamo znak da je put čist.

Do pokrajinske granice, posle drugog mosta na putu prema Kruševcu, vozimo u razlupanim kolima najvećom brzinom. Sa strepnjom po tipu kuća brojimo srpska i albanska sela. Strahujemo da li nas retka kola, gotovo isključivo kosovskih tablica, namerno koče poštujući ograničenje brzine. Naravno da odustajemo od svraćanja u Podujevo.

Novinarski zadatak je tek delimično obavljen. Tek pred Prolom Banjom, u jednom selu, zatvaramo rupe lepljivom trakom. Domaćin, zaposlen na prištinskom aerodromu, odustaje od odlaska u noćnu smenu. Suviše je opasno.“
(4. mart 1998)

Povodom desethiljaditog broja lista Danas koji je izašao 26. avgusta podsećamo na epizode iz istorije našeg lista, iz knjige „Danas uprkos njima – prvih hiljadu dana“ našeg prvog glavnog i odgovornog urednika Grujice Spasovića. Ovaj put priča se odnosi na događaje na Kosovu koji su prethodili bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije