Kako smo upoznali i gledali Elvisa Prislija u Las Vegasu

Hor Krsmanca se lepo popunio i s proleća 1962. krenulo se u obnovu repertoara a to je tada bilo pevanje duhovne muzike Afroamerikanaca, koju smo pevali čak i uz asistenciju Džestera Herstona. Beogradska publika je bila oduševljena. Posle letnjeg rada na Hvaru spremili smo Orfovu „Karminu Buranu“ za turneju po Italiji te jeseni, gde smo je prezentirali domaćinima sa orkestrom od dva klavira, a na „a kapela“ koncertu si već bio solista, dragi Diko.

Švedska 1964. sa rekvijemom uz Brigit Nilsen i Kima Borga, gde smo Skandinaviju digli na noge. Godine 1965. bili smo na Berlinskom festivalu u „Karajanovom cirkusu“, kako su tu dvoranu nazvali.

Pevali smo Glinkinog „Ivana Susanjina“, solisti su bili Radmila Bakočević, Seka Čakarević i bas Đorđe Đurđević. Poslednja finalna numera je pesma „Slava, slava ti, ruski care“, koja je stotinak godina pre toga bila proglašena za rusku carsku himnu, na kojoj smo dobili bis, a Fon Karajan je rekao da je hor „fantastičan“.

Bila je posle Istočna Nemačka, zapravo Drezden, a 1968. Amerika i svetski festival u Sofiji, gde smo bili prvi za pevanje ruskih pesama. Pevali smo Verdijev „Rekvijem“ u crkvi Male braće u Dubrovniku, a na probama je bio kao i na koncertu Zubin Mehta. Solisti su bili Milka Stojanović, Biserka Cvejić, Mikele Moleze, Ivan Đuzelev (Bugarin) – sve prva svetska liga.

Posle koncerta u „Mimozi“ Zubin Mehta je tada rekao da pre toga nikada nije čuo tako dobar hor i da smo svakako najbolji na svetu. Kada smo mu rekli da smo mi amateri, on je tada maestru Bogdanu Babiću rekao da smislimo gde hoćemo u svetu da pevamo „Rekvijem“, on će nam to organizovati, ali da nam lično diriguje. Nažalost, i te godine je bila ozbiljnija smena generacija i od tog pevanja nije bilo ništa.

Sledila je američka turneja, gde smo pored već ranije viđenih gradova prvi put pevali u Las Vegasu. Moja dobra prijateljica iz detinjstva živela je tada u Las Vegasu i posle koncerta nas je provela kroz Vegas sa dvoje kola. Po onom Las Vegasu iz filma „Las Vegas noću“.

Navešću imena iz te ekipe: Mira i Vesna Ćurčić, Dule Berić, Bane Simonović, Mićko, Diko, ti i ja. To je bilo zaista nezaboravno. Tokom obilaska primetili smo da nas gledaju kao da smo neka delegacija i ja mojoj domaćici Bobi to kažem. Ona kaže da je njen zet šef poreske uprave Las Vegasa, a to je praktično veća funkcija od gradonačelnika.

Na kraju smo došli u njen hotel „International“, najviši soliter. Ona je bila šef „Bečke sale“ koja je izgledala kao da smo u Beču. Posle toga smo sišli u bejzment gde smo kasnije shvatili da su tu bile garderobe. Ona nas zamoli da je sačekamo pred jednim vratima i za pola minuta izađe sa Elvisom Prislijem koji je upravo polazio na lejtšou.

Predstavila nas je kao članove hora iz Beograda „Branko Krsmanović“, koji je imao izvanredan koncert to veče. Ja sam bio predstavljen kao njen najbolji prijatelj iz detinjstva, a ostale članove predstavila je kao prijatelje, i on nas je tada pozvao na svoj šou. Kada smo ušli u salu, osoblju je rekao da smo svi njegovi specijalni gosti. Kada smo seli za sto, posle specijalne najave, svi reflektori su bili upravljeni ka nama. Zaista nešto nezaboravno.

Da ne zaboravim, 1968. u novembru smo na takmičenju horova na „Kolarcu“ prvi put izveli „Misu Kriolu“ – solisti: Bane Simonović i ti, Diko. BMD-a je tada doživeo šok.

Mi smo jedini hor u svetu koji je izveo „Karminu Buranu“ preko 60 puta, Verdijev „Rekvijem“ preko 50 puta i „Misu Kriolu“ više stotina puta, od kojih si ti, Diko, bio solista preko 25 puta.

I na kraju da spomenem da su naša druženja posle koncerata bila neverovatna. Stole, Bane Matić, Bane Simonović, Goca Ćurgus i ti, Diko, uz muzičare ste bili još bolji nego na koncertima. Sećam se jednog koncerta u Kovinu 1967. kada smo sa tri autobusa krenuli.

U prva dva je bio hor kompletan za prvi deo koncerta, a ansambl narodnih igara u trećem. Hor izvede naš deo programa, pa pauza, i posle – nema trećeg autobusa (pukla im je guma). Publika je već počela da biva nervozna, ali čuveni Kolja se setio i kaže maestru da će on najavljivati tačku po tačku. Bez nota, napamet, mi smo sve lepo izveli. Večera je bila zajednička.

Bio si član hora i solista i neodoljivi deo hora „Branko Krsmanović“. I još jedno lepo sećanje – 1966. godine smo u ranu jesen bili na državnoj turneji po SSSR-u. Klasična tura: Kijev, Moskva, Lenjingrad. U Lenjingradu smo pevali u sali Mihaila Glinke, u kojoj se izvodi samo „a kapela“ program. U Moskvi smo pevali i ti si bio solista u sali Čajkovskog, a par dana kasnije se, kao početak umetničke sezone, izvodilo u Baljšom teatru „Labudovo jezero“. Prisustvovali su Centralni komitet SSSR-a, diplomatski kor i hor „Branko Krsmanović“.

Dragi Diko, bio si legenda za života, a bićeš i večita. Mi te odavde gledamo, a gledaj i ti nas.

Bićeš uvek naš, mnogo te volimo – neka ti je večna slava i veliko hvala.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.