Kroz Beograd na minus pet

Hladno je, na displeju piše -5 stepeni, vizuelni osećaj znatno viši. Autobus koji je stigao u 05.27 h stoji kod semafora, upaljeni svi migavci, ne ide nigde, čeka pomoć. Čekamo i mi. Kolovoz ko staklo, niko od preduzeća za puteve Beoput nije tokom noći bacio ni kašiku soli, ili rizle. Motaju se taksisti, oprezno, ovo je za njih dobro vreme.

Autobusi ne idu, naša osamanestica definitivno, rekao nam vozač da su dve „harmonike“ zaglavljene kod crvenog solitera. Sa stanice prelazimo užurbano, ali oprezno, klizi kao na klizalištima, da se uguramo u 26-icu, preko puta kod okretnice. Autobus hladan, jedna gospođa pita me, kakve su mu gume, da li zimske. Ne znam gospođo, odgovaram, ne vidim.

Bus polako mili, ja idem do Dušanovca, a posle presedanjem da se dočepam Novog Beograda. Radim prvu, ceo dan od sedam do devetnaest. Javljam kolegi, da ću, možda da zakasnim. Kod dušanovačke pošte, čujem vozač razgovara sa dispečerom iz GSP-a. Dobija instrukcije da skrene i da nastavi Ustaničkom, pa pored Autokomande preko Slavije gde će da se popne na svoju trasu u Bulevar kralja Aleksandra.

Izlazim, i komentarišem sa vozačem, šta da je -15, a ne -5?

Idem, bolje reći, milim ka Franšu, led pod nogama, led u duši. LJudi čekaju, i ovde dugo niko nije prolazio. Gledam stig’o autobus Kolašin prevoza, a iz prestonice niko. Pomislih, lakše ti je doći iz Crne Gore, nego pronaći neki beogradski plavi – nemanjički. Sreća, za trenutak, evo 18L iskoči odnekuda, i ja uđoh.

Do Sava centra stigli smo brzo. Ali, posle pešačenje do Genex apartmana kao da prenosi Milka Babović, sav u tufnicama, milim pored Sava Centra, izlazim na mermer, joj majko, tu napravim jedan elegantni okret na ledu. Opsovah vlasnika ove obale što nije izbacio ni šaku soli pored Hotela i kad pređoh ulicu kod Šapićevog kružnog spustih se na radno mesto. Tačno u 7h, nisam zakasnio. Od pola šest putujem, znači sat i po, ono što inače za pola sata.

Pomislih želju samo (imam i ja pravo na želju u novoj godini), poželeh da direktor Beogradputa sa platom preko dve hiljade evra i silnim privilegijama, sa sve svojom kamarilom ovako ide na posao kao ja. Autobuskim prevozom na minus pet, ne na minus petnaest. A da im onaj ko ih je postavio soli i održava puteve.

I nije neka želja, je l’ da, ali ja sam skroman čovek.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.