Foto FoNet Milica VučkovićTekuće nadgornjavanje između Tužilaštva za organizovani kriminal i Vlade Srbije povodom slučaja ministra Selakovića najnoviji je najveći skandal vlade Đure Macuta i tek jedan od mnogih skandala u slučaju Generalštab.
Ipak, sa krivičnim postupkom protiv Selakovića ovaj skandal bi mogao doseći novih visina, sa još lošijim posledicama.
Razlog tome nije ovaj postupak sam po sebi. Uz pitanja povodom ministrovog neodazivanja na poziv tužilaštva da bude saslušan, u prvi plan preti da izbije jedno novo pitanje, koje međitim mora biti raspravljano pre nego što se ovaj postupak nastavi.
Trebalo bi, ukratko, prvo rešiti pitanje imuniteta pa reći TOK.
Slučaj ministra Selakovića redak je slučaj vođenja krivičnog postupka protiv nekog aktuelnog ministra u Vladi Srbije koji je iz redova Srpske napredne stranke otkad je ona na vlasti u Srbiji.
Istine radi, vođeni su (i vode se!) krivični postupci protiv nekih njenih članova koji su bili ministri u Vladi, ali u tim postupcima se, zbog njihovih ostavki, nije postavljalo pitanje imuniteta koji su oni uživali kao ministri.
Nije poznato da li se ministar Selaković u postupku koji je pokrenut protiv njega pozvao na imunitet. Prvu priliku da to učini imao je već po prijemu poziva na saslušanje u svojstvu osumnjičenog – pod uslovom da mu je isti formalno uredno dostavljen.
Nije poznato ni da li je glavni tužilac TOK-a Mladen Nenadić formalno obavestio Vladu da je protiv njenog ministra pokrenut krivični postupak.
U ovakvim okolnostima to bi bilo i u interesu samog postupka i u interesu šire javnosti. Tako bi se odagnale insinuacije o političkoj instrumentalizaciji postupka sa strane TOK.
Odavde, međutim, tek otpočinju problemi!
Za razliku od odlučivanja o ukidanju poslaničkog imuniteta, koji je posebno uređen Zakonom o Narodnoj skupštini, slične odredbe koje se odnose na ukidanje imuniteta člana vlade ne postoje.
Naime, mada je Ustavom propisano da članovi Vlade uživaju imunitet kao i narodni poslanici, shodna primena ovih odredaba nailazi na ozbiljan problem – pre svega taj da Ustav protivreči sam sebi u pogledu pitanja ko je nadležan za donošenje odluke o ukidanju imuniteta članova Vlade!
Iako čl. 105 Ustava propisuje da odluku o ukidanju imuniteta člana Vlade donosi Narodna skupština, u čl. 134 stoji da „o imunitetu predsednika i člana Vlade, odlučuje Vlada.“
Eventualna ostavka ministra Selakovića, slično kao i ostavke Gorana Vesića i Tomislava Momirovića, mogla bi samo donekle da razreši ovo pitanje. Ali time se ne rešava pravna praznina na koju smo ovde ukazali.
Upravo zbog toga – ni Selakovićeva eventualna ostavka kao ni ostavke njegovih donedavnih kolega pre njegove – ne bi predstavljala pobedu institucija i načela odgovornosti, već samo povinovanje političkoj moći koja nije spremna da dalje plaća političku cenu izbegavanja pitanja njihove odgovornosti.
Upravo nepostojanje ovih mehanizama kroz kojih se odgovornost ostvaruje – kako prema predstavnicima u Narodnoj skupštini tako i prema biračima – predstavlja meru disfunkcionalnosti našeg parlamentarnog i političkog sistema koji ne počiva na odgovornosti već na moći.
Ta priroda društva u kojem živimo trenutno se očitava u slučaju Generalštab i teškoćama sa kojima se pravosudni sistem suočava u svojim nastojanjima da se u tom slučaju odgovornost jasno utvrdi.
Da li će se i kako će se ovo pitanje razrešiti, upravo zbog ovih apsurda, neće se ni sada dogditi unutar pravnih okvira već unutar granica koje određuje politička moć koja ne pristaje na bilo kakva ograničenja.
Autor je advokat iz Beograda
Tekst je prvobitno objavljen na interent stranici Foruma za bezbednost i demokratiju
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
