Trikovi vlasti sve neverovatniji: Pravni pogled na „diverzantsku akciju“ Miše Bačulova

Kako se približavamo toj godišnjici, pitanja dokle se odmaklo sa utvrđivanjem odgovornosti postajaće sve glasnija, tromost institucija sve nesnošljivija, a trikovi kojima vlast pribegava kako bi se skrenula pažnja sa svega toga sve neverovatniji.

Najnoviji takav trik, koje možda čak i ne predstavlja krajnji domet kreativnosti onih sklonih da takvim trikovima pribegavaju, jeste javno sumnjičenje gradskog odbornika iz Novog Sada Miše Bačulova da je – kao pojedinac ili možda čak pripadnik neke grupe(!?) – izvršio nekakvu diverzantsku akciju koja je, na neki način poznat samo poslanicima vladajuće većine, rezultirala smrću 16 ljudi.

Ovi „Bačulovljevi svedoci,“ uključujući tu i vrhovnog svedoka na funkciji Predsednika Republike, toliko su uvereni u ovu tvrdnju da čak insistiraju da tužilaštvo u vezi sa njiom sprovede istražne radnje kako bi se utvrdila „prava istina“ šta se dogodilo na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra.

Čini se izlišnim to ovde pojašnjavati ali teorije po kojima bi odbornik Bačulov mogao na bilo koji način biti umešan u novosadsku tragediju nemaju za cilj utvrđivanje bilo kakve – pogotovo ne sudske – istine!

Njihov glavni zadatak je bacanje senke sumnje na postupak koji se u vezi sa padom nadstrešnice vode u Novom Sadu (u kojem potvrđivanje optužnice nije tako daleko kao što deluje na prvi pogled) i istragu tužilaštva za organizovani kriminal u Beogradu (u okviru koje je ispitivanje osumnjičenog Gorana Vesića najavljeno za 16. novembar).

Zašto bi vladajućoj većini pogodovalo širenje nepoverenja u rad pravosudnih organa?

Osim što se na taj način pojačava pritisak putem kojeg ona pokušava da vrši politički uticaj na njihov rad (pa samim tim i na tekuće sudske postupke i istrage), ti napori mogli bi da imaju jedan daleko pogubniji cilj.

Naime, u situaciji u kojoj preovladava nepoverenje u rad pravosudnih organa, posebno tužilaštva, otvara se prostor za teze da je istinu šta se tačno dogodilo 1. novembra u Novom Sadu nemoguće utvrditi.
Ovakav defetizam pogodovao bi stvaranju političke klime u kojoj bi predsedničko pomilovanje lica koja su obuhvaćena tekućim krivičnim postupcima bilo ne samo moguće već možda čak i izvesno!

Ma koliko se tako nešto činilo nezamislivo, nakon abolicije novosadske četvorke koja je „braneći“ prostorije Srpske napredne stranke u Novom Sadu slomila vilicu jednoj studentkinji, ne možemo sebi priuštiti tu vrstu komfora.

Podsetimo se, i toj aboliciji Novosadske četvorke su na veoma sličan način prethodile kritike sudskog postupka koji se vodio protiv tih lica, javna zalaganja za njih uprkos brojim dokazima i svedočenjima koji su ukazivali na njihovu krivicu, prebacivanje odgovornosti na žrtve njihovog nasilničkog ponašanja, kao i – nije na odmet podsetiti se – brojne špekulacije o vezama koje ta lica imaju sa političkom organizacijom (kao i unutar nje) čije su prostorije „branili.“

Prva cigla na putu koji vodi pravo u taj pakao – koji počinje sa lažima i obmanama, a završava se predsedničkim ukazom – je upravo sadašnja kampanja čija je „kolateralna šteta“ odbornik Bačulov, a čiji pravi cilj je ustoličavanje političkog hira kao vrhovnog zakona nad nama i među nama.

Sama odluka da se makar i jednom nogom stane na tu stazu dokaz je koliko su značajni postupci koji se vode u vezi sa padom nadstrešnice, posebno onaj u Novom Sadu.

Pokušaji diskreditacije tog postupaka oslanjaju se na preovlađujuće uverenje da njime nisu obuhvaćena sva lica koja su „stvarno“ odgovorna za tragediju.
Ko je zapravo „stvarno“ odgovoran za raspirivanje tih sumnji nije bitno dokle god je krajnji ishod nepoverenje u sudske postupke, generalno i u konkretnom slučaju.

Postupak u vezi sa padom nadstrešnice u Novom Sadu, osim što ima veliki pravni, politički i simbolički značaj, takođe predstavlja opasnost za interesne grupe koje već gotovo godinu dana pokušavaju da zabašure sopstvenu odgovornost – krivičnu, političku i svaku drugu – za tu nezapamćenu tragediju koja bi kroz javnost samog suđenja bila učinjena vidljivom čak i onima koji zatvaraju oči pred njom.

Ni studenti ni građani Srbije, isto tako, ne smeju zatvarati oči -čak ni samo da trepnu(!) – pred tom činjenicom jer im u tom slučaju niko ne može garantovati šta će videti pred sobom kada oči ponovo otvore.

Autor je advokat iz Beograda

Tekst je prvobitno objavljen na sajtu Foruma za bezbednost i demokratiju