„Mrdićevi zakoni“ – nastavak Ćacilenda drugim sredstvima

Iako se taj čin, trenutno, najčešće razmatra baš u tom kontekstu, istovremeno i gotovo savršeno taj čin nagoveštava posledice koje ćemo trpeti u narednim danima, potencijalno i daleko duže, a koje daleko nadilaze sukobe u domenu pravosuđa kojima su, kako se čini, ti zakoni inspirisani.

Iako napad na samostalnost tužilaštva predstavja jedan od prvih gorkih plodova “Mrdićevih zakona“ još je veći anuliranje mogućih pomaka u pravcu deeskalacije tekuće političke krize u zemlji nakon delimične demontaže Ćacilenda i što je proćerdana politička dobit nastala njegovim uklanjanjem.

Štaviše, može se reći kako “Mrdićevi zakoni“ na sebi svojstven način predstavljaju nastavak Ćacilenda drugim sredstvima!

Ono “NEŠTO“ što je započelo u Pionirskom parku ispred zgrade Predsedništva, a onda se sporo ali neminovno širilo, gotovo metastaziralo, ka prostoru na bulevaru ispred Narodne skupštine, sad je dobilo snagu zakona.

Jer dok sa na Ćacilend (koji je i dalje prisutan i nastavlja da tinja u strogom centru Beograda) moglo gledati kao na jasan signal kako vlast u rešavanju tzv. političke krize nije spremna da isključi opciju pribegavanja vaninstitucionalnom nasilju tzv.

Mrdićevi zakoni imaju sličnu ulogu – u smislu da se njima jasno stavlja do znanja kako vladajuća većina nije spremna da pristane na bilo kakva ograničenja političke i društvene moći koju je akumulirala i koje je uz pomoć „Mrdićevih zakona“ spremna da brani.

Rečju, sve što je politički bilo dobijeno uklanjanjem Ćacilenda, kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom planu, usvajanjem i proglašavanjem tzv. Mrdićevih zakona je poništeno.

Sada, tek kao jedan od malobrojnih mogućih puteva za izlazak iz situacije nastale nakon njihovog proglašavanja, postoji mogućnost pokretanja postupka za ocenu ustavnosti ovih zakona pred Ustavnim sudom.

Takva inicijativa već je najavljena od strane Kolegijuma Vrhovnog javnog tužilaštva, dok bi se slične inicijative mogle očekivati i od strukovnih udruženja koja su već javno iznela svoje kritike ovih zakonskih rešenja.

Međutim, ova opcija – iako sa pravne tačke gledišta možda deluje najčistije – prelazi preko činjenice da će o tim zahtevima – ma koliko i ma kako on bili argumentovani i utemeljeni – odlučivati ono isto telo čija je objektivnost u javnosti već dovedena u pitanje; posebno nakon izbora novih članova Ustavnog suda i nakon izbora novog predsednika Ustavnog suda; koji je, opet, neposredno nakon što je postao predsednik tog suda, svojim izjavama o potrebi smenjivanja nepoćudnih sudija, evidentno u sebi raskrstio sa bilo kakvom idejom objektivnosti u pogledu ocenjivanja (ne)ustavnosti Mrdićevih zakona.

Pored toga, čak i uz pretpostavku da ovo poslovično sporo telo nezapamćenom brzinom donese odluku, koja bi, nekim čudom, bila opšteprihvaćena kao “objektivna”, takva odluka možda ne bi bila u stanju da otkloni one posledice tzv. Mrdićevih zakona koje bi mogle nastati dok su oni bili na snazi.

Posebno one posledice koje bi mogle da nastanu u predmetima koje je vodilo tužilaštvo za organizovani kriminal!

Ipak, dok sam postupak pred Ustavnim sudom traje, isto vreme moglo bi biti iskorišćeno da se paralelno, dok sud veća nastavi i sa traženjem političkih rešenja ove nazovimo je “Mrdićeve krize”.

Značajan faktor u tome mogao bi predstavljati pritisak međunarodne zajednice koja je na sličan način prethodno doprinela i delimičnom uklanjanju Ćacilenda.

Iako se u ovom trenutku ne naziru mogućnosti za sanaciju pravnih i političkih posledica usvojenih zakona, one se moraju pronaći kako bi se izbeglo dalje produbljivanje postojeće političke krize nakon prelaska i ovog najnovijeg Rubikona do tačke sa koje nema povratka.

Autor je advokat iz Beograda

Tekst je prvobitno objavljen na internet stranici Foruma za bezbednost i demokratiju