Majstorska uravnilovka

Iako u državi postoje zakoni, rukovodioci na pijedestal ističu omiljenu sistematizaciju kojom mašu, kao korbačem, i daju joj na značaju kao da je reč o Ustavu. Autoritarni sistemi, samim tim i rukovodioci koji su uspeli i napravili karijere u njima, ne prave suštinsku razliku između poslušnosti i vrednoće. Praksa je pokazala, ipak, da je poslušan onaj koji radi samo za šefa da bi mu se dodvorio (dešava se da radi i van posla, seče drva, utovaruje ugalj, popravlja instalacije i slično), a vredan je onaj koji radi posao za koji je plaćen, a da mu se ne naredi. Problem je u našim ustanovama što je jednom šefu miliji poslušan od vrednog saradnika. Dr Tomislav Đurić u svom „Rečniku osobina ličnosti’’, kojeg je 1997. izdalo Društvo psihologa Srbije, navodi da je „poslušan onaj koji dobro sluša, koji je spreman da posluša, pokoran“, dok je „vredan – marljiv, radan, koji zaslužuje (nešto), dostojan, sposoban“.

Zašto sistematizacija kao podzakonski akt ima toliki značaj? Pa pre svega zato što se preko sistematizacije zapravo vlada, održava i brani utvrđeni hijerarhijski poredak, ali ne kako bi trebao da bude, prirodno i po sposobnostima, već po nekim drugim kriterijumima, od kojih su bespogovorna poslušnost neprikosnovenom autoritetu – upravniku ili direktoru, prioritet. U jednom zatvorenom poretku inicijativa i kreacija se ne nagrađuju, već se sputavaju i kažnjavaju. Zato se i dešava da se u sistematizaciji navode opšti uslovi, a izbegava precizno definisanje radnog mesta. Takođe se izbegava i za vladajuću elitu opasan termin – konkurs, koji upućuje na javnost. U praksi od konkursa su izuzeti upravnici i načelnici.

Sistematizacije se ne prave za potrebe službe već za pojedine ljude, odnosno da bi se jedni nagradili, a drugi kaznili i držali u istoj fioci – uravnilovci, gde su svi isti bez obzira na iskustvo, znanje i zvanje. Sistematizacijom se postiže sistem uravnilovke u koju se, formalno, preko zvanja (savetnik) stavlja službenik koji je jedva napunio tri godine, sa pripravničkim stažom, i recimo onaj koji je preko deset godina, koji se formalno izjednačavaju. „Uravnilovka (rus. uravnilovka) sistem ujednačenih plata, nezavisno od količine i kvaliteta obavljenog posla.“ (Šipka&Klajn; 2010). U uravnilovku se saradnici „ubacuju“ disciplinskim kažnjavanjem i kontinuiranim mobingom, traženjem, recimo, slovnih grešaka. Preko slovnih grašaka se opravdava postojanje hijerarhije, jer šta bi drugo pretpostavljeni radio nego tražio greške svojih saradnika. Smatrajući da ako nalazi njima greške, da se njegove neće videti i dovesti u pitanje. Insistiranjem i lovljenjem grešaka podređeni („osoba koja je u službi potčinjena starijem u službenoj dužnosti’’ T. Đurić 1997) drže se u kontinuiranom strahu od kompetencije, koji kod nesigurnih osoba i perfekcionista stvara bespotrebno osećanje krivice. Glavna strategija u traženju grešaka je da bi se saradnicima „zavrtio mozak“ kako ne bi razmišljali ili ‘ne daj bože“ uviđali greške svojih rukovodilaca.

Autoritarni rukovodioci imaju jednu opasnu misao na umu, a to da će posle njihovog odlaska iz totalne ustanove biti „smak sveta“ ili „potop“. Zato sami izmišljaju poslove, koje samo oni „umeju“ da rade (organizuju manifestacije: svetosavske – titoističke akademije, pesničke festivale, izmišljaju likovne kolonije), kako bi preko njih produžili vek svog trajanja.

Uravnilovka prisiljava pojedince, koji se ne mire sa njom, da primenjuju razne strategije, koje podrivaju formalni sistem i njegovo „normalno“ funkcionisanje. Strategije su razne. Počev od minimalnog procesa rada, pisanja samo jedne rečenice ili reči u stručnim mišljenjima, preko namernog kvarenja kompjutera do odlaska na bolovanja. U formalnom smislu sve je u redu, jer je bitno je da su papiri u redu. Vlada se uz pomoć dokumenata i papira, i to je prioritet. Kako se neko oseća i da li je moguće raditi profesionalno posao u sistemu improvizacije, to je nebitno pitanje. Znaju da su mnogi u vremenu, kada se teško stiče, a lako gubi posao, prosto, ucenjeni. Zato tako vladaju i osiono se ponašaju. Jer, ako se pojedinac pobuni, u sistemu uravnilovke prorade represivni mehanizmi koji ga obuzdavaju i kažnjavaju. U svemu postoji dežurni krivac, koji služi kao „gromobran“ da bi se napet sistem ispraznio i nastavio da funkcioniše po prostom principu: problem se napravi da bi se rešio.

Autor je sociolog