Mali dnevnik „generacije“ 65+

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Pitanje koje vi postavljate na kraju teksta i ja sebi često postavljam. Odgovor je vrlo jednostavan: svi. Tačnije, svi koji nisu mi. Svi koji su mlađi od nas. Od naše vlastite dece, do političara koji upravljaju našim životima. I to je vrlo ponižavajuće.
   Ali, po meni, važnije pitanje na koje još nemam odgovor je: zašto? Zašto nas tretiraju kao ljude koji više nisu u stanju da razmišljaju, ni da samostalno donose odluke, nego neko mora neprekidno da ih, ako treba i nasilnim zatvaranjem u kuću, „brani“ i „štiti“ od ove ili opasnosti jer oni to sami odavno nisu u stanju?!
   Zašto ja u svojoj 68-oj godini ne bih bio u stanju da shvatim da kad mi neko mirno i razložno objasni „nemojte raditi to i to jer je opasno i može se dogoditi to i to“ i da mi to bude dovoljno da se posle ponašam u skladu s time, ali zato to može da bez problema shvati neko star 25 godina, 48 godina ili 64 godine i 5 meseci?
   Znam da za manji deo mojih vršnjaka sigurno ne bi bilo dovoljno da im se samo kaže kao meni. Ali nijedna vlast koja je pri zdravoj pameti ne očekuje da njenu odluku poštuje svih 100% građana, bez jednog jedinog izuzetka!
   Bilo je ljudi koji su čak i za vreme nemačke okupacije kršili policijski čas iako su rizikovali streljanje!
   Na kraju krajeva, sam život je rizik i bez rizika ne postoji. Ako sam do svoje 68-e godine bio u stanju da procenjujem rizike i sam se od njih štitim, zašto sad odjednom treba neko da me od njih brani protiv mene samog, i to zatvaranjem u kuću?!!
   Da ni ne pitam, ako je potpuno zatvaranje tako efikasna mera, zašto se primenjuje samo na 65+, a ne i na mlađe? Zato što je, iz mnogo razloga, za mlađe prosto neizvodljivo, pa zato šiljimo onu stvar samo na koga možemo, a to su stariji?

2. Od tolikog čuvanja mislim da je 90% populacije „65+“ apsolutno zdravstveno razoreno, propalo, što fizički (od nekretanja se poremetio probavni sistem, cirkulacija, disanje…noge počele da otiču, zglobovi se ukrtili…) što psihički ( više od 30 dana bez direktnog kontakta sa decom, unucima, prijateljima izazvalo je brojne traume, od depresivnih stanja pa do suicidnih pomisli ili čak pokušaja). O osećanju poniženja počev od totalnog zatvaranja pa do velikodušnog puštanja u šetnju na 20 minuta do 200 metara, pa povećanju „metraže“ i produženju minutaže, do totalnog vređanja svakog dostojanstva omogućavanja pazara jednom nedeljno od 4 do 7, od bomastičnog otvaranja pijaca koje rade u vreme kad ova populacija čami iza katanca, do i dalje nedostupnih usluga frizeraja, iako su to usluge koje su pre higijenske nego estetske prirode…od najave da će ova populacija biti i dalje u nekom režimu „poluotvorenog tipa zatvora“ i moći će opet u odrđeno vreme u prodavnice, a u autobus možda tek najesen… Užas i zločin prema delu stanovništva koji je najrazumniji, najmudriji, najiskusniji… Iskreno se nadam da će bar polovina poniženih ili ostati kod svoje kuće kad budu izbori ili glasati protiv zločinaca i mučitelja .

3. mnogi su pobegli na selo. tamo je ograničenje do 70 godina ali u principu tamo ni nema neke ozbiljne kontrole tako da ljudi i ne poštuju policijski čas.