Moneta za potkusurivanje

Iako je pred kraj života u knjizi Danka Vasovića ispričao da je za vreme Drugog svetskog rata trčao i pobeđivao i za Pavelićevu ustašku NDH, naš Olimpijski komitet i neki nadrisportski novinari i dalje njegovo srebro vode kao srpsko. Valjda zato što je sahranjen u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Na pitanje Danka Vasovića, u čemu su se razlikovale sportske pobede za Tita, od onih za Pavelića, popularni Jura je odgovorio: „Nema razlike. I fašisti i komunisti su pobede nagrađivali plaketama i značkama. Pare nisu davali“.

Te novčane nagrade za sportske pobede, jedina su novost u sistemu sporta Srbije, od raspada bivše velike države. Sve ostalo, kompletne sportske organizacije i institucije, Savezi i klubovi, nastavili su posle pada komunizma da žive i rade po starom delegatskom principu, sa pravilnicima (statutima) iz socijalističkih vremena. To je glavni razlog što su se ugasili ili su pred gašenjem mnogi klubovi i sportska društva širom Srbije, zaključno sa KK Vojvodinom iz Novog Sada i to samo dva dana posle najvećeg reprezentativnog košarkaškog uspeha, osvajanja srebra i bronze u Riju.

Niko neće bar da razmisli o tome, kakvu gubu na telu srpskog sporta čini parazitska i hiperbirokratska institucija zvana Sportski savez Srbije. U Zakonu o sportu piše, da je ta „hobotnica“ zadužena za određivanje nekakvih strategija razvoja i davanje mišljenja Ministarstvu sporta (koje ima stotinak zaposlenih?), o raznim pitanjima. Dakle milioni naših evra namenjenih sportu, idu samo za plate, dok se klubovi i SD gase zbog nedostatka para za takmičenja. Na sve to je mislio „zlatni vaterpolista“ Andrija Prlainović, kada je rekao da srpske medalje iz Rija nisu plod sistema sporta u našoj zemlji.

Nažalost, ni premijer Srbije, kao vrhunski meritokrata, najveći politički dribler i genije za sporedne stvari, neće da razmišlja o tome. Naravno, mnogo je lakše praviti manipulaciju sa brojkama koje se ne mogu upoređivati, jer, radi se o različitim sistemima sporta u pojedinim državama, u kojima nagrade za sportske uspehe ne spadaju u sistem sporta. Zato kad premijer kaže da „srpska država izdvaja za sport više od Amerike i Nemačke, da države u regionu i ne spominjemo“, ispada da su srpski medaljaši mnogo bolje nagrađeni od Američkih pa i svih u Evropi osim Italije. To naprosto nije istina, ili bolje reći to je „necenzurisana laž“.

U sistemu Amerike, država daje osvajaču olimpijskog zlata, simboličnu nagradu (25. 000 dolara), zato što je omogućio da se državni simboli, himna i zastava vide i čuju u celom svetu. A taj isti sportista, dobija novac o kome naši mogu samo da sanjaju, od svog Saveza i od sponzora NOK-a. Taj novac se ne ubire od građana, niti ga daje država. Na završetku svakog Olimpijskog ciklusa, u Americi počinje kampanja za izbor novog čelnika NOK-a. Predsednik najčešće postaje onaj čija kompanija ponudi najviše novca za kasu NOK-a. I njegovoj i svim ostalim kompanijama i pojedincima koji sponzorišu NOK, država daje poreske olakšice. To praktično znači da za vrhunski sport, Amerika izdvaja samo te dolare za nagrade, od novca sakupljenog od svih ostalih poreskih obveznika.

Takav sistem u Srbiji pokušao je da uvede 2005. godine, najpoznatiji srpski biznismen Filip Cepter. Možete da zamislite, sa koliko većim fondom za pripreme i nagrade bi raspolagao Srpski olimpijski komitet (SOK), koga i dalje iz nepoznatih razloga zovu OKS, da je Cepter ostao predsednik i da je samo trećinu marketinških budžeta od preko 140 kompanija širom sveta usmerio prema SOK-u, da i ne pominjemo druge strane i domaće kompanije. Sigurno neuporedivo više od onih 11 miliona evra nas poreskih obveznika, koje je država, kako kaže Vučić, izdvojila za srpske olimpijce. Ceptera su, nažalost, posle samo par meseci predsednikovanja, naprasno i sudski dokazanim nezakonitim postupkom, smenili „delegati“ koje je postavila ista „Služba“ kojom danas protivustavno koordinira (upravlja) premijer. Sada je belodano jasno zašto je to u Srbiji tako?

Sve se to radi da bi političari reku sportskih uspeha usmerili na svoju vodenicu, da se za sve pitaju, da o svemu, pa i o nepolitičkom sektoru, sami odlučuju, jednom rečju da sve zavisi od njih. Jeste li primetili da od svih naših sportista jedino Novak Đoković, trostruki najbolji sportista planete, ne dozvoljava da se njegovi uspesi politizuju? To je tako zato što Novak ne zavisi od srpskih političara i države koju oni vode. Bili kako bilo, srpski Olimpijci su zaslužili svaki cent nagrada koje su dobili. Nisu međutim zaslužili da se sa njihovim uspesima trguje, da se njihovi uspesi politizuju, a pogotovu ne da budu moneta za političko potkusurivanje sa ostalim državama iz regije i sveta.

Autor je sportski novinar