Foto: Shutterstock/Grusho AnnaUvek mi izgleda kao izlišno, ali me ljudi svaki put demantuju, pa ćemo razjasniti jedno prethodno pitanje. Dakle, prvo o terminima. Ko je psiholog? To je stručnjak koji je diplomirao na fakultetu, nekada posle četvorogodišnjih, danas posle petogodišnjih studija. Ko je psihijatar? To je lekar koji je završio medicinsku specijalizaciju u oblasti psihijatrije.
I za psihologa i psihijatra psihoterapija je jedna vrsta (sub)specijalizacije, kao što je na primer hirurgija u medicini. Ko je psihoterapeut? To je bilo ko, ko je posle praktično bilo kojeg fakulteta pohađao kurseve i dobio od jedne nevladine organizacije “sertifikat” o tome. Znači i profesor nemačkog jezika, balerina, etnolog… (to šta su stvarno ovi ljudi po profesiji se nikada u njihovom predstavljanju ne vidi, jer se uvek predstavljaju samo kao psihoterapeuti). Smatraju da su postali “hirurzi”, a da nisu lekari!
Prethodno terminološko razjašnjenje je važno da bi se bolje razumela polemika koja se u stručnoj i široj javnosti već izvesno vreme vodi – polemika o pitanju koje se tiče suštine profesionalne odgovornosti – zašto je važan Nacrt zakona o psihološkoj delatnosti.
Ova polemika je ovih dana aktuelizovana tekstom koleginice Tamare Đorđević u listu Danas. Važno je istaći da su različiti učesnici i prethodnih i aktuelne javne polemike, verovatno nenamerno, prevideli, rekli bismo, suštinsku činjenicu: promovisanje nacionalnog sertifikata za psihoterapiju od jednog udruženja građana, tj. jedne nevladine organizacije, umrežene na nivou takvih organizacija u Evropi.
Uprkos nazivu koji implicira državni legitimitet, ovaj sertifikat nije nacionalni ni po poreklu, ni po nadležnosti, ni po proceduri. Reč je o dokumentu koji izdaje jedna nevladina organizacija, to jest udruženje građana koji se nazivaju – Savez društava psihoterapeuta Srbije – bez ikakve formalne nadležnosti države u postupku njegove dodele, bez upravnog nadzora i bez sistemske mogućnosti žalbe i drugih pravnih procedura.
Uvođenjem ovog dokumenta, pokušava se uspostaviti monopol nad pristupom tržištu rada, koji se ne temelji na akademskim kriterijumima, već na članstvu u jednoj nevladinoj organizaciji. To nije regulacija – to je korporativizacija profesije.
Sertifikati koje danas izdaje Savez (SDPS) nemaju nikakvu zakonsku osnovu, niti su validni dokumenti u pravnom sistemu Republike Srbije, ali se takvim lažno predstavljaju. Ti “nacionalni sertifikati” ne proizlaze ni iz jednog zakonskog akta u Republici Srbiji, nisu priznati od strane države i ne podležu nadzoru nijedne odgovorne institucije. Ipak, izdaju se, koriste, promovišu u medijima i na društvenim mrežama – i što je najvažnije – služe kao osnov za legitimisanje terapeutske prakse.
Posebno je zanimljivo da se takav dokument naziva „nacionalnim“, iako iza njega ne stoji nijedna nacionalna institucija. U tom paradoksu – gde se reč „nacionalni“ koristi za nešto što ni na koji način nije deo državnog sistema – ogleda se cela dubina problema. Ali ta proizvoljna upotreba reči sa “autoritetom” već je odomaćena praksa sa raznim “akademijama”, “institutima” i sl, sračunatim da privuku neobaveštene i lakoverne. Ti “instituti” nisu instituti, a “akademije” nisu akademije. Samo lepše zvuči ako se biznis tako nazove.
Zato moramo otvoreno i bez zadrške postaviti najvažnije pitanje: može li se stručno i odgovorno obavljati psihoterapija na osnovu papira koji pravno ne znači ništa, a deluje kao da znači sve?
Nedostatak pravne regulative doveo je do vakuuma koji sada popunjavaju neformalne grupe i udruženja, pre svega SDPS, dodeljujući „sertifikate“ koji su, u najboljem slučaju validni u okviru udruženja, ali u praksi su se predstavljali kao dokaz o “obrazovanju” i postali kriterijum koji mnogi neobavešteni smatraju zasnovanim na nekom propisu ili zakonu i prihvataju ga zdravo za gotovo.
Suštinski problem nastaje kada ti sertifikati funkcionišu kao zamena za formalno obrazovanje – jer tada se brišu granice između formalno edukovanog psihologa ili psihijatra i nekog pojedinca neodgovarajućeg obrazovanja koji je pohađao kurseve u okviru SDPS, bez državnog nadzora i institucionalne regulative.
Ako građanin Srbije potraži psihoterapijsku pomoć kod terapeuta koji nije psiholog ili lekar (u nekim slučajevima socijalni radnik ili defektolog), koji ne podleže nikakvoj strukovnoj komori niti profesionalnom kodeksu sa zakonskom snagom, on je pravno potpuno nezaštićen. U slučaju greške, prekršaja ili čak ozbiljne štete – korisnik nema kome da se obrati. Ne postoji regulatorno telo zasnovano na zakonu, niti profesionalna odgovornost terapeuta koji radi na osnovu nevalidnog sertifikata (osim, eventualno u odnosu na nevladinu organizaciju koja ga je “ovlastila”).
Ovo nije samo stručno pitanje – već duboko etičko. Jer iza svake pogrešne interpretacije profesionalnog statusa ne stoji samo narušavanje ugleda struke, već realan rizik po mentalno zdravlje građana. A nezaštićeni su i oni u obuci, prepušteni odmazdi organizatora obuka, bez zaštite zasnovane na zakonu i drugoj državnoj regulativi.
Zbog svega navedenog, najracionalniji i profesionalno najodgovorniji put jeste zakonsko regulisanje ove važne oblasti u ekspanziji. Za haos koji vlada u ovoj oblasti nema drugog načina da se jasno precizira ko i pod kojim uslovima može da se bavi psihoterapijom. Time bi se postigla zaštita korisnika, jačanje poverenja u struku i vraćanje autoriteta formalnom obrazovanju, koje se u poslednje vreme sistematski relativizuje, paralelno sa devastacijom univerziteta. To je, jednim delom, moguće učiniti donošenjem Zakona o psihološkoj delatnosti, barem kada su u pitanju psiholozi.
Neko bi pomislio – naravno, šta je tu sporno? – ali u praksi mnogi beže od njega, kao đavo od krsta, uključujući i neke struje unutar Društva psihologa Srbije i njegovog rukovodstva koje je najviše pozvano da štiti interese psihološke profesije. Razlozi? To je posebna tema.
S druge strane, zakon koji bi regulisao psihoterapiju u celini – kao interdisciplinarnu delatnost kojom mogu da se bave različite pomagačke struke (kao što su već pomenuti socijalni radnici i defektolozi) verovatno jeste poželjan u budućnosti.
Međutim, u ovoj oblasti još smo dalje od rešenja jer bez preciznog uvida u kapacitete države da obezbedi regulaciju, nadzor i zaštitu, otvorio bi se još veći prostor za manipulaciju, improvizaciju i obesmišljavanje profesionalne odgovornosti. Pitanje nije samo da li želimo da regulišemo psihoterapiju, već da li želimo da to uradimo odgovorno. Jer, regulacija bez zakonodavnog okvira i državnog nadzora ne štiti nikoga.
Sertifikati bez zakona ne znače ništa. A, struka bez jasnih pravila i mehanizama odgovornosti prestaje da bude struka – i postaje vulgarizovano tržište.
Za početak, dovoljan je jedan jasan zahtev: postanimo svesni opscene i prestanimo da se zaluđujemo onim što zakon ne priznaje, a to su “nacionalni sertifikati”.
Autor je redovni profesor, Filozofski fakultet Univerzitet u Novom Sadu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
