Naše hapšenje je iscenirano kao teatar trećerazredne produkcije

Dan 1: Pad koji nije bio nesrećan slučaj

Prvo veče. Zatvor miriše na vlagu i prećutkivani strah. Nema mesta za patetiku – dospeo sam ovde jer sam se godina borio i glasno govorio ono o u šta verujem.

Nadstrešnica nije pala sama od sebe. Nadstrešnica na Železničkoj stanici u mom gradu pala je kao simbol čitave jedne epohe – epohe betonske nebrige i propagandne farbe. Pala je na devojčicu. Pala je na deku, na majku. Ne na sistem, ne na odgovorne – već na nečije dete, nečiju majku, nečijeg deku. Sistem ne zna da padne, on se samo širi kao gljivica po vlažnim zidovima institucija. To nije bio nesrećan slučaj. To je bio slučaj u kojem je sreća napustila ovu zemlju.

Pitanje nije ko je zaspao na dužnosti, već ko je sve vreme budan – i ćuti, i žmuri na jedno oko, čekajući da se sistem sam uruši i govoreći da on samo radi svoj posao. Hraneći tako iznutra, krhkim osećajem nadmoći zakon jačega. Ne školovanijeg, ne stručnijeg – već upravo jačeg.

Ponekad mislim da je Srbija zaboravila da hoda uspravno. Kao dete koje su prerano pustili da hoda samo, pa sada kleca pod teretom svega što joj je natovareno. A ipak – hodamo. Ne svi, ne zajedno, ne ravnomerno. Neki hramlju, neki bauljaju, a neki posmatraju iz svojih fotelja sličnih kulama od karata.

Dan 2: Ćelija nije najmanji prostor u kome čovek može da živi

Ima manjih mesta od zatvorske ćelije. Recimo, srce onog funkcionera koji se smeškao na konferenciji dok su ga novinari pitali za odgovornost. Ili pamćenje naroda kojem su ubili veru da se išta može promeniti.

Zidovi su hladni. Ali unutar njih pišem ideje koje greju. Gramši je govorio da pesimizam dolazi iz razuma, a optimizam iz volje. Ja sada u stanju izmešanih osećaja kažem: moj razum plače, ali volja i dalje kuca tiho, kao podzemna reka ispod naslaga laži.

Dan 9: Neprijatelji države

Naše hapšenje je inscenirano kao teatar trećerazredne produkcije. Navodno smo pripremali “delo protiv ustavnog uređenja”, a sve na osnovu ilegalno pribavljenog snimka jednog kafanskog razgovora. U državi gde mikrofon šapuće sudbinu, nema mesta za logiku, ni pravo – samo za montažu.

Na odbranu pravo nemam jer je optužnica napisana u kabinetu, ne u tužilaštvu. Sudija i tužilac piju istu kafu, slušaju iste šefove.

Ovo nije pravna država – to je krhka kulisa od zakona zalepljena selotejpom političke volje.

Dan 14: Nacionalizam je zavesa za rupu u zidu

Danas me je jedan od cimera koji sebe smatra velikim srpskim nacionalistom, a nas tzv. teroriste komunjarama – pitao šta mislim o patriotizmu. Rekao sam mu, ne želeći da se upuštam u dublju diskusiju:

– Ako voliš domovinu, popravi joj krov. Ne dozvoli da joj kiša navlaži zidove, da je vlaga i buđ unište. Jer tada nema života, niti sigurnosti.

Oni koji viču “izdaja!” na svaki zahtev za odgovornošću su isti oni koji bi prodali reku za dozvolu za gradnju. Fašizam u Srbiji ne maršira – on se raspoređuje po kumovskim vezama i sipa cement po odsustvu savesti.
Ja sam levičar zato što verujem u ravnopravnost. Ne onu deklarativnu, već onu koja se ogleda u tome da dete radnika ima isto pravo na bezbednu stanicu kao i dete ministra.

Dan 19: Institucije kao ukrasi

U ovoj zemlji institucije su kao božićne sijalice u martu – svi znaju da ne rade, ali ih niko ne skida. Više se ne zna šta je ministarstvo, a šta Agencija za zapošljavanje podobnih. Pravo se svelo na PR.

Pravna država je kad znaš da će te država braniti, ako te sila gazi. Ovde država staje iza sile.

Zato pišem. Jer reč je jedino oružje koje mi nije oduzeto.

Dan 21: Priča o Radivoju

Pre nekoliko godina, učestvovao sam na jednom okruglom stolu u Novom Sadu. Tema je bila ,,antifašizam danas”. Radivoje, profesor sa Fakulteta za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić, rekao je:

• Mi smo generacija koja nije birala fašizam, ali mu mora svaki dan objašnjavati zašto je pogrešan. To je već oblik rata.
On danas stoji na ulici. Viđam ga jedino u TV prilozima na režimskim televizijama. On je jedan od onih koji ne puštaju da se kapitulacija zameni kompromisom. On danas stoji rame uz rame sa svojim studentima i zahteva našu slobodu. Sećam se parole koju smo nekad koristili u jednoj od naših borbi:

• Fakultet nije firma. Studenti nisu potrošači. Znanje nije roba.
Njegova borba je i moja. I naša. I kada padne poslednja maska, Radivoje će još stajati – jer se nije umorio lažući sebe. Niti će ikada.

Dan 27: Studenti ne dolaze da traže, već da uzmu

Stigla je vest preko malog radija koji krči: “Studenti u blokadi i dalje ne odustaju od svojih zahteva…” Ne traže popust, niti bolje menze, ni više indeksa. Traže pravnu državu. Zvuči previse apstraktno, ali nije.

Blokiraju jer shvataju ono što građani, radnici, poljoprivrednici, policajci, sudije, tužioci nisu želeli: da se znanje više ne prenosi, već prodaje. Da diploma više ne znači slobodu, već dužničko ropstvo. Da profesor više ne podučava, već služi kao dekor. I da je to uzrok pada nadstrešnice na Železničkoj stanici.

Sećam se parole sa jednog od ranijih protesta na kojima sam bio: “Ovo nije država prava, već pogon nepravde.”
Zato sam danas bio ponosan. Jer i dalje ne ćute. Jer su shvatili da je univerzitet poslednje utočište, sklonište slobode. Blokiraju jer nisu hteli da njihova budućnost bude betonirana korupcijom, kao što je bila nadstrešnica.

Neće da čekaju da im korupcija i nepotizam padnu na glavu, hoće da ih sruše, pre nego što one ubiju još nekoga.

Dan 34: Razgovor sa cimerom

Jutros dok je tišina bila teža od zidova i dan počinjao sa mislima o novom produženju pritvora, moj cimer Miško me pitao:

• Profo, šta je po tebi smisao života?

Miško, sabrat po ćeliji, koji ima ruke koje su navikle da drže alat kojim se popravljaju zubi, a ne rešetke. Već godinu i po dana čeka prvo ročište na sudu. Kaže da advokat više ne zna šta da mu kaže, a sudija izgleda kao da ne zna ni da on postoji. Kao da mu je ime zatureno negde između fioke i zaborava. Kafkijanska atmosfera na delu.

Gledao me je pravo, ali ne kao čovek koji očekuje mudrost. Više kao neko ko proverava da li još postoji smisao u nekom drugom čoveku.

Rekao sam mu:

• Da svaki dan učinimo boljim od jučerašnjeg – ne samo za sebe, već za sve. Da Srbija izađe iz ove tame makar za nijansu svetlija.

Možda je to mudrost , možda je to vera. A možda je i svejedno – dokle god nije predaja.

Dan 40: Zvono

Danas ponovo pročitah rečenicu Džona Dona iz Hemingvejeve knjige. Na onu iz “Za kim zvono zvoni” koju prvi put pročitah pre nekoliko dana, a koja me prvi put udarila u grudi kao čekić, a sada samo klizi niz rebra i porađa modrice iz starih ratova.

“Ne pitaj za kim zvona zvone, ona zvone za tobom.”

Pisao je o Španiji, ali je pogađao svaku zemlju koja klizi niz liticu tiranije. Pogađao je i nas i ovo vreme. Zvono koje pogađa svakog čoveka kojeg streljaju zbog ideje, za svakog studenta koga gaze pendrecima, za svaku nadstrešnicu koja padne, jer je neko uzeo ono što se ne vidi – cement, dušu, odgovornost.

Zvono danas zvoni za one pod ruševinama, ali i za one ispod zakona. I za one koji traže pravdu, a što je odloženo do zaborava. I za Mariju, i za Lada, i Lazara, i Mladena, i za Davora i mene. Za narod koji više ne zna da je živ dok ne vidi svoj odraz na crnom ekranu.

I mi, koji smo sada u tami znamo: ako ne čujemo to zvono, već ćemo biti mrtvi kad ono zaista zazvoni. A ako ga čujemo, ako ga prepoznamo – naša je dužnost da odgovorimo na njegov zov.

Jer danas, kao i tada u Španiji, borba više nije samo izbor – ona je jedini način da ostanemo ljudi.

Dan 44: Sećanje u pokretu

Postoje ljudi koji ne prave buku dok hodaju, ali ih zauvek zapamtiš. Ne zato što su vikali, nego zato što su hodali pravo. Jelena je takva. Ne viče, ne traži kameru – ali kada je vidiš, znaš da borba ima oblik.

Jedne večeri – bilo je to nakon studentske blokade kad su nas već tretirali kao neprijatelje naroda, ona je stajala pored zida fakulteta, u jakni koja je mirisala na dim i upornost. Neko iz mase ljudi je dobacio uvrede. Ona nije ni trepnula. Samo je upalila cigaretu, onim pokretom koji ne poziva, ali sve kaže.

Tada sam shvatio: ima ljudi koji ne traže pažnju, ali je njihovo ćutanje glasnije od ijednog govora. Svi govore o herojima koji menjaju svet, ali retko ko o onima koji ga drže na okupu da se ne raspadne. Ona nikada nije pričala o velikim idejama. Ali kada je ustala pred rektoratom i rekla: “Ovo je pitanje dostojanstva.” u njenom glasu nije bilo ni trunke patetike. Samo čvrstina.

U ćeliji često pokušavam da prizovem mir. Nekad ga nađem u tišini tokom noći, ali češće u prisećanju na saborce i prijatelje poput nje. Ako i padnemo zatrpani pod ruševinama ovog nakaradnog sistema koji je gubio smisao još dok je bio građen, neki trag će ostati. Biće to trag naših koraka preko kojih su nekada tenkovi gazili. I to će možda, nekome, negde, biti dovoljno da krene dalje.

Dan 49: Slike na ekranu

Na režimskim televizijama se već danima vrte naše fotografije kao najava filma strave. Fotografije, isečene iz života, stavljene iznad podebljanih slova sa natpisom: “Novosadska grupa”, kao da smo neka sekta, a ne ljudi sa imenima, porodicama, borbom i snovima. Lice mi je bilo zamrznuto u kadar koji nisam odobrio. Oči umorne, brada neobrijana, pogled negde između istine i umora.

U donjem uglu – etiketa: “Sumnjiče se za terorizam.” A iznad svega, glas predsednika, snimljen pod neonskom svetlom straha, dok nas naziva unutrašnjim neprijateljima, stranim plaćenicima, onima koji su hteli da ruše državu.

Državu? Ne. Mi smo hteli da spasimo ono što je ostalo od nje. Od njenih zakona, njenih institucija, njenih ulica koje nisu smele da postanu ničije vlasništvo. Dok sam gledao kako se naši likovi ponavljaju u beskrajnoj montaži, znao sam: više nije bitno šta je rečeno na tom sastanku. Snimci su bili ilegalni. Dokazi izmišljeni. Ali je cilj postignut – nacrtani smo kao meta. Za širu javnost već smo bili krivi. Vinovnici.

U tom trenutku nisam osetio bes. Osetio sam odgovornost.

Jer kad te moć udari svom silinom. To znači da si negde, u nekom sloju tog sistema – pogodio pravo u trulež.

Dan 54: Željkovo izvinjenje

Željko je tog popodneva došao tiši nego inače. Nije nosio onu borbenu energiju sa kojom je inače ulazio u sobu za razgovor, kao da se i zidovima inati. Nosio je umor skriven ispod očiju koje su bile crvene od neprespavanih noći. Dugo je gledao u sto, a potom rekao:

• Uradili smo sve što smo mogli. Odbili su i ovu žalbu. Ovo doživljavam lično. Posle toliko godina, bezbroj ročišta i svega što smo prošli, ne mogu da te gledam kao klijenta. Ti si mi prijatelj.

U njegovom glasu nije bilo poraza, osećalo se dostojanstvo. Dostojanstvo onoga koji zna da se borba ponekad ne meri brojem pobeda, već istrajnošću.

Znam da se razboleo dok je radio na našem slučaju. Nije spavao, nije se štedeo. Sistem protiv kojeg se borimo ima hiljade ruku, a on je išao protiv svih – jednim telom i čistim obrazom. Kad je govorio pred sudom, govorio je kao čovek, ne kao činovnik. Pravdu je tražio iz istine, ne iz zakona.

Na kraju sastanka pozdravili smo se preko stakla sudarom pesnica, ali ne onako kako se rukuješ sa advokatom već onako kako brat pozdravlja brata. Pitao me je da li vodim dnevnik.

Odgovorio sam potvrdno i dodao da kad me već ne puštaju bar mogu da pišem, da mi to ne mogu oduzeti i da im ovo neće proći tiho.

On se samo nasmejao. Tužno i ponosno u isto vreme. I otišao.

Željko je borac. I pravi antifašista. Nosi krivicu koju ne zaslužuje, ali i čast koju malo ko ima i ume da iznese. On je jedan od onih koji ne moraju da viču da bi se čuli.

Obećao sam da ću pisati. I ovo je, između, ostalog i za njega.

Dan 59: Šodroš

Pre nego što su nas prozvali “teroristima” bili smo čuvari jedne šume – Šodroša. Mesto gde se Dunav ukršta sa slobodom, gde vetar nosi mirise koji ne pripadaju betonu i asfaltu. Tamo smo Radivoje i ja, sa mnogim drugim čuvarima ove šume, proveli skoro 3 meseca. U šatorima, pod granama, bez sigurnosti, ali sa razlogom. Spavali smo na tvrdoj zemlji, budili se uz zvuke lanaca i testera. I svaki put kad smo se probudili nismo gledali krajolik – gledali smo pretnju.

Jednog jutra su marširali. Pali su na nas kao kiša bez upozorenja – bez naloga, bez reči. Samo pendreci, rukavice, čizme. Sećam se Radivojevog pogleda, bio je to pogled čoveka koji zna da će ga udariti, ali odbija da uzmakne. Pomislih: Zemlja se ne brani rukama, već postojanjem.

Hapsili su nas. Prebijali. Etiketirali. Žigosali. Ali nismo otišli. Čak i kada su razumni govorili da je borba uzaludna. Jer to nije bila samo šuma. To je bio poslednji zeleni otpor pred naletom betonske jagme. I svaki koren koji smo štitili bio je odbijanje da živimo u svetu u kojem novac ima veću vrednost od stabla.

I možda su neke od tih krošnji danas posečene. Možda je deo tla zabetoniran. Ali mi još uvek nosimo miris te borbe pod noktima.

Dan 60: Novi produžetak

Ovaj dan je jedan od retkih koji protiče u iščekivanju. Iako unapred znaš da je odluka već donesena. Da papir ne stiže na vreme ne zato što je neko spor, već zato što se sistem, protiv kojeg si ustao, trudi da u tebi ubije poslednju nadu o izlasku. Pušta te da se udaviš u sopstvenom iščekivanju.

Vrata su se otvorila. Moje ime je prozvano. Umesto “pakuj se, ideš kući.” rečeno je “potpiši ovde.” Kovertu koja mi je data, nikada nisam otvorio. Odluka je bila jasna. Ostajemo. Kraj predstave se i dalje ne nazire.

Dan 61: Udarci ispod časti

Vesti su do mene stigle kroz rešetke – ne od stražara, niti kroz zvaničan kanal, već sa televizora iz sobe. Iz usta jedne od voditeljki što više liče na megafone, nego na ljude:

“Navodno štrajk žeđu i glađu Marije Vasić, članice PSG… novosadske grupe… terete se za terorizam…”

I onda predsednik, u svom uobičajenom tonu sarkazma koji smrdi na strah:

• Ma kakav štrajk… Marija jede kao zmaj.

Taj izraz “Jede kao zmaj” u zatvorskom žargonu, to nije samo poruga. To je podmetanje, to je pokušaj da se uništi obraz jedne žene koja u tišini pokazuje hrabrost koju on nikada neće razumeti.

Znam Mariju. Znam tišinu u kojoj donosi odluke, kao kad vetar stane pre oluje. Nije impulsivna, nije slaba. Odluka da ne pije ništa i ne jede je oružje onih koji nemaju više ništa osim sebe i tišine.

Jer kada predsednik laže o gladi jedne žene, pokazuje odraz sopstvenog kukavičluka. Marija ne pije ništa i ne jede – njen štrajk je istina. A tvoja reč, “predsedniče” već odavno ne hrani ni one koji ti veruju.

A potom izgovorih dobro poznatu rečenicu partizanskog borca pred streljačkim vodom. Ovoga puta ne iz usta Rada Končara, već iz usta Marije Vasić, koja poput udara groma pogađa naše dželate:

• Kukavice, pucajte mi u grudi. Milost ne tražim niti bih vam je dala.

Dan 64: Pisma iznutra

Pišem Mariji, mojoj drugarici i saborkinji. Poruka poslata preko prijatelja, zaposlenog. Šaljem joj crtež: Skica Stjepana Filipovića sa visoko podignutim rukama, pogledom pravo i grčem nepristajanja. Na poleđini crteža samo jedno: No passaran. Voli te drug Srđan.

Nadam se da je pismo dostavljeno. Da je držala papir kao što smo nekada na protestu u Beogradu nosili zastavu Novog Sada – čvrsto kao što te drži nada kada misliš da je gotovo.

• No passaran, Maro. Milost ne tražimo, biti bismo im je dali.

Dan 67: Glas ispred betona

Nije prošlo ni devet sati ujutro, a u sobi se već orio televizor. Nema promene kanala – uvek isti, režimski. Ipak, tog jutra, nešto se probilo kroz očekivani smog propagande.

Prikazivali su zgradu suda, prizor žive lice – desetine, stotine studenata i građana, sedelo je i stajalo ispred suda. Transparenti sa našim imenima i porukama “pustite ih sve!”, “sloboda za ljude, zatvor za neljude!”

I onda voditeljka, s ledenim osmehom i rečnikom koji ubija istinu pre nego što stigne do ušiju: “Grupa ekstremno levičarskih studenata, sa nalozima iz inostranstva, blokirala je ulaze u Viši sud i Tužilaštvo u Novom Sadu. Zahtevaju puštanje terorista na slobodu.”

Taj momenat – kad izađe na ulicu, a sistem je pokušava utopiti u kaljužu etiketa – bio je gorak i veličanstven istovremeno.

Jedan od zatvorenika, čovek mojih godina, koji već mesecima čeka prvo ročište, gledao me je pravo u oči i rekao:

• Nećeš spavati ako mi ročište pomere. Studenički, dobićeš po pički.

Zatvor je svet paralelnih istina. Dok napolju ljudi brane tvoje ime, unutra drugi broje dane do slobode i gledaju te kao prepreku. Nema heroja između zidova, samo dani i pritisak. Nisam odgovorio, nisam uzvratio. Samo zapisah ovo:

“Ako će ovaj protest usporiti točkove nepravde, neka stanu svi vozovi. Jer u ovom trenutku, tamo napolju, ponovo se rađa društvo koje se usuđuje.”

I onda sam u sećanju ponovo pomislio na Marijine i Radetove reči upućene onima koji su sada njihovi dželati:

• Milost ne tražim, niti bih vam je dala.

Dan 68: Odlomci tišine

Danas su tri imena izgovorena naglas, kao da ih je sud izabrao da budu poslate u svet, ali ne kao oslobođeni, već kao biljke u saksiji – preneseni iz jednog pritvora u drugi, sa nešto više svetlosti, ali istom tavanicom. Kućni pritvor. Reč koja donosi miris doma, začinjenog tragovima senki i brava, nadzora i opreza.

Nisam znao kako su, razdvojeni smo danima, nedeljama, mesecima. Kao listovi u knjizi koju niko ne sme da pročita celu. Samo slutimo. Prepozna se ritam koraka kad neko odlazi, i težina tišine koja ostaje za njim. Zatvor nema samo zidove spolja, ima ih i unutra, između nas. Nisu od cigle, već od neznanja.

A opet, u toj tišini, osećam kako se nešto pomera. Kao kad u zaboravljenom podrumu vetar prvi put dodirne stare zavese. To nisu zvona slobode, to su prvi trzaji zamora odveć umornog sistema. Prvi put posle mnogo dana režim je popustio – makar jedan mišić na svom licu.

Ali nema slavlja. Jer sloboda, kad nije za sve, jeste produžena kazna za one koji ostaju.

I zato pišem.

Mi smo poput severa i juga iste oluje – razdvojeni, ali deo istog fronta. Svaki drug koji ode iz ove tame nosi sa sobom jedan zrak našeg dostojanstva. I zato ne očajavam, jer sve dok se sećamo istih ideala, bićemo zajedno, I kad nas zidovi razdvajaju.

Večeras se molim bez božanstva, ali sa verom u ljude. I obećavam sebi: nijedno oslobađanje neće biti potpuno dok poslednji lanac ne padne sa ruku poslednjeg od nas.

Dan 71: Svedočanstvo iz tame

Davor je pretučen. Na šetnji. U tih 90 minuta koje nazivaju “vremenom za vazduh”, njega je sustigla pesnica režima u obliku zatvorenika kome je neko otvorio vrata, a pre toga napunio glavu.

Zatvor funkcioniše kao tiha mehanika pritiska: prvo ti oduzmu snove, onda ti ponude nadu na kašičicu, pa je povuku naglo – kao što dete uzme igračku, pa je odmah sakrije iza leđa. A kad ni to ne uspe, pošalju šaku kao jezgro poruke. Davor je bio meta jer su mu oči i dalje sijale kao da napolju još ima sunca.

Zato pišem ovo, kao svedočanstvo. Kada jedna pesnica padne na telo i ne slomi duh – tad zlo nije pobedilo. To je postala samo ogrebotina na kaputu otpora. A dokle god nas tuku zbog onog u šta verujemo, znamo da verujemo u nešto što ih plaši.

Dan 72: Zatvor sa zidovima od nameštaja

Danas su nas prebacili u oblik zatvora koji miriše na sapun i stare fotelje – kućni pritvor. Režim je u svom maniru, odlučio da nam da milost bez priznanja krivice, da nam “olakša” tamnicu tako što je sakrio rešetke iza zavese u dnevnoj sobi.

Nisu nam stavili nanogicu da bi pratili gde smo. Stavili su je da bi nas podsetili da više nismo ljudi, već slučajevi u protokolu. Ipak, izlazak iz ćelije jeste trenutak disanja. Sada možemo da gledamo kroz prozor i znamo da sunce više ne dolazi kroz rešetke.

Ali ne dam da me ovo umiri. Kućni pritvor nije sloboda. To je samo novo poglavlje u knjizi poricanja pravde. Dok god nas drže pod ključem – bilo da su to metalna vrata ćelije ili elektronska narukvica – oni govore: bojimo se vaših reči, vaših misli, ideja i snova.

I zato, dok sedim u tišini dnevne sobe koju više ne prepoznajem kao dom, pišem ovo da se podsetim:
Sloboda je više od prostora – ona je veća i dublja od svakog zida, bilo da je ona od betona ili parketa. I obećavam: neću ćutati, jer ćutanje im je jedina nada.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Još vesti iz ovog grada

Novosadski studenti sutra prikupljaju potpise za izbore, u Kampusu humanitarni bazari i tribina

Studenti objavili detaljan spisak lokacija na kojima će skupljati potpise širom Srbije

Studenti prikupljaju potpise za podršku u nedelju u Novom Sadu: Detaljan spisak lokacija

Novosadski studenti organizuju tribinu „Kako raspisati pobedu“ u Kampusu