Navijačka formula

I nemojte posle da se kajete i obrćete ćurak naopako – kao neke tamo ličnosti „koje imaju uticaj i ugled u javnom polju i politiziranom delu civilnog društva“ – upozoreni ste na vreme. No, da izvrnemo Podunavčevu poruku: ako hoćete da glasate za „dominantnu političku stranku“, jednostavno samo predajte beli, prazan listić. Ili uopšte ne izađite na izbore. Jer, „dokle god su nam crkve hladne, religija će biti u krizi“. Dokle god verujemo rečima amortizovanih, kameleonskih političara, zgražavaćemo se, prekasno i uzaludno, nad njihovim (ne)delima. Ili ih uopšte nećemo slušati, (po)pustićemo, poraženi, da se politički tokovi odvijaju mimo nas.

Nasuprot rezonovanju Podunavca, formula belih listića je nesumnjivo formula slobode – regularna, legalna i legitimna, i kao takva lako branjiva i odbranjiva. „Izborno pravo je opšte i jednako, izbori su slobodni i neposredni, a glasanje je tajno i lično“ (član 52. stav 2 Ustava). Tu nikakva doktrina političkog legitimiteta i dvostrukog pakta/ugovora ne pomaže. Ne „urušavaju pravo na izbor“ beli listići kako nam sugeriše Podunavac, već tome doprinos pruža upravo onaj koji bele listiće smatra trostruko (sic!) nelegitimnim! Rečju, odnosni napis je politikološki jednostran i pristrasan, iako upadljivo nastoji da se prikaže distancirano objektivnim. Doista, beli listići su izraz određenog političkog stava, opredeljenja; danas i ovde „prazno“ nije „normativno nepristrasno“, tu smo bez ostatka istomišljenici. Ali, takođe, ni „naučna“ osuda belih listića nipošto nije politički neutralna. Naprotiv, ona je subjektivno angažovana, usmerena protiv „dominantne političke stranke“. I to kod kolege Podunavca uvijeno u korist tzv. demokratskog bloka (ma ko i kakav on bio). „Politička ponuda belih listića usmerena je prevashodno biračkom telu ovih stranaka i one su na prošlim izborima i pretrpele najveću štetu“. A „političku osu“ tzv. demokratskog bloka – veli on – čine LDP, LSV i DS. (Koja DS – „stara ili „nova“, pitam ja.)

Uzgred, navedene stranke, kako sada stvari stoje, kao rogovi su u hipotetičkoj vreći. Jedan politički lider konstatovao je pre neki dan da je njegova taze stranka/koalicija alternativa i vlasti i opoziciji! Doista, nije jasno ko čini „demokratski blok“ u celini – a ne samo onu bodljikavu „osu“ – naročito koji su njegovi stabilni konstituenti: ko je tu hipotetičku grupaciju već napustio, odnosno napušta je, a ko će to učiniti naknadno ili joj se možda priključiti. Na stolu su i druge respektabilne, građanske, manjinske i nacionalno-patriotske političke opcije. Iskustvo pokazuje da i birači i političke stranke često nisu dosledni. Menjaju poglede, strane i partnere. „Profesionalac može sa svakim“, da parafraziram V. Ilića. Primerice, glasamo za jedne, a oni posle izbora sklope sa savez sa protivnicima, pobednicima. Ako pobednici nisu naši miljenici, prevareni smo! Dakako, svako ima ima pravo na političko opredeljenje. Ipak, biće kudikamo razgovetnije i atraktivnije ako se to ne maskira „principijelnom“ borbom protiv belih listića.

Treba se okuražiti i jasno reći: ne sviđa nam se taj gospodar Vučić. Jer, on je još malo pa „diktator“, „crni restaurator“. Novouvedeni porez na neto zarade je drakonski, očito neustavan i nepravedan, a ujedno nedovoljno izdašan, najavljenih korenitih privrednih preobražaja nema, a predlozi brojnih nagoveštenih proevropskih zakona su u docnji. Sloboda medija nije zadovoljavajuća, hapšenja su selektivna i dirigovana, korupcija i dalje cveta, sporne privatizacije su ostale neraskrinkane; nezanemarljiv broj sudija je uplašen, zavisan i nesposoban, javna uprava nije reformisana; rukovođenje JP nije profesionalizovano, partijski ključ nije demontiran, opozicija je satanizovana, populizam je dostigao ogromne razmere. Hod ka EU ne sme svojatati samo trenutna politička vrhuška. Za Srbe na Kosovu su se morale tražiti i dobiti znatno veće međunarodne garancije. Pitanje državnih granica je još uvek otvoreno. Vojvodina je finansijski i politički skrajnuta, autonomija joj je nezaokružena, krnja. Ustav je anahron i fasadni. Velika većina obećanja vladajuće partijske garniture nije ispunjena itd.

Ipak, poziv da je presudno da se glasa obojenim listićima protiv SNS i onih koji za njom koračaju nije u startu korektan. Važno je i za koga ste i zbog čega, a ne jedino protiv koga ste. Otuda, vrli političari pridobite birače – i one koji se kolebaju između punog i praznog listića i one već opredeljene da će listić obojiti – sadržinom i ubedljivošću svojih programa, ozbiljnim, drugačijim i boljim idejama i projektima, svojom retorikom, kulturom dijaloga, argumentovanom kritikom suparnika. Umesto višekratnim verbalnim gaženjem potencijalnih belih listića.

Sve u svemu, s jedne strane, beli izborni listići su notorno ustavni i legalni – oni su pravo svakog građanina, a ne samo visokih ili umišljenih intelektualaca, odnosno „borbenog i hegemonijskog jezgra“. Beli listići su vid ispoljavanja legitimne i neporecive slobode pojedinca koji time pristaje i na posledice tog i takvog svog čina u postojećem društvenom miljeu i izbornom mehanizmu; tutor mu nije potreban. S druge strane, politički legitimitet budućeg izbornog pobednika u sadašnjoj Srbiji biće bespogovorno veći: a) što je više ukupno izašlih birača i b) što je više glasova baš on dobio – i obojenih, ali i belih.