Ne mogu da zamislim Srbiju bez TV N1 i TV Nova, Danasa i Radara

Proguglam i sadržaj na mobilnom telefonu da vidim šta se piše na društvenim mrežama, ali ipak sam ja analogna faca i više se oslanjam na klasične medije – televiziju i štampu. Interesovanja su mi ponajviše usmerena na kulturna i umetnička dešavanja, ali kako su ona po pravilu prožeta politikom, to redovno pratim i vesti iz političkog života. Moram da naglasim kako ne spadam u ćutologe i „apolitične“ voajere (koje prezirem iz dna duše) i uvek kad mogu pridružim se nekom protestnom skupu.

Prosto, navikao sam na tabananje po asfaltu i ne mogu ga se naprasno lišiti. Mada, za razliku od devedesetih kada sam non-stop bio na ulicama, sada se zadovoljavam time da napišem neki tekst za „Danas“ ili za „Velike priče“. Kada se izvesnim urednicima ukaže potreba za mojim tumačenjem aktuelnih zbivanja (a i to se dešava) odazovem se na poziv neke televizije ili portala da iskažem ono što mislim i za šta se zalažem. Najčešće u svojstvu sociologa, ali pre svega građanina koji želi bolju državu od ove koju imamo.

Moram priznati da me uvek trgne onaj snimak izuzetno neprijatnog i nemuštog mumlanja koji se svako malo (s razlogom) pušta na TV N1. Reč je o telefonskom dijalogu koji vode izvršni direktor United Group Stan Miler i direktor „Telekoma Srbija“ Vladimir Lučić. Meni je taj dijalog jeziviji od svih filmskih trilera i horor priča koje sam se svojski nagledao – kao da je izašao iz Hičkokove kreativne radionice. Imam utisak da jedan drugom poluglasno kaže: „Pozovi M radi ubistva“.

Posebno me užasava rečenica koju izgovara Miler objašnjavajući Lučiću kako želi da (čujte ovo!) oslabi kompaniju koju vodi: „Moram da napravim tu kompaniju veoma malom u Srbiji“. Taj razgovor ima čisto političku konotaciju jer ovi ljudi gledaju kako da udovolje zahtevima predsednika Vučića i njegovim „lojalistima“ koji žele da prikriju istinu o svojim manipulacijama kao stvorenim za kriminalističke rubrike u novinama. S druge strane, vlast koristi retoriku kojom novinare nezavisnih medija prikazuje kao „ekstremiste“ i optužuje ih za „rušenje države“. Samo pritisci, etiketiranje i targetiranje. Može im se jer je glavni urednik svih televizijskih kanala sa nacionalnom frekvencijom lično Aleksandar Vučić, Norman Bejts.

Nakon pomenutog razgovora hvata me neobjašnjiv strah, nalik noćnoj mori. Zamišljam da na kablu nema više TV N1 i Nove S, a na trafikama „Danasa“ i „Radara“. Kreiranje medijskog mraka vodi logičnom zaključku da će nezavisna medijska scena biti ozbiljno srozana ukoliko se mediji u okviru United grupe „disciplinuju“, „pripitome“ ili, daleko bilo, ugase. Predsednik Vučić je još u februaru 2025. izjavio da UG nije obezbedila finansiranje i da će u novembru ili nešto kasnije novinari biti otpuštani. Ministar informisanja bio je još direktniji najavivši potencijalnu zabranu televizija N1 i Nova S. Ne može se prenebregnuti činjenica da je, recimo, televizija N1 bila na meti napada više od 80 puta. NJeni poslenici dobijali su pretnje od onih tipa „ustaše“ i „teroristi“ do „treba vas zapaliti“.

Pitam se kako bih bez tih medija kod kojih stvarnost nije ulepšana, lakirana niti obojena ružičastim tonovima. Ako bi kojim slučajem došlo do njihovog gašenja, na TV ekranima se ne bi imalo više šta gledati. RTS, TV Informer, „Alo“, „Politika“, „Novosti“, „Kurir“, „Srpski telegraf“ nisu mediji, već tabloidna („blatoidna“) sredstva političke propagande vladajućeg SNS-a. Jest da su tu društvene mreže, ali da li je to dovoljno?

Ko bi studente pratio na njihovim misijama po zemlji i bicikliranju u Brisel? Ko bi izveštavao o tome što njihova pešačenja autoputevima nemaju pratnju policije? Ko bi pisao o bratimljenju srpskih i bošnjačkih studenata i studentkinja, a ko o štrajkovima glađu žene koja je izgubila sina pri padu nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici i čoveka koji je svojim autobusima pružao usluge mladim buntovnicima s razlogom? Ionako ne znamo koliko još nevinih studenata i političkih aktivista čami u društvu stenica po apsanama aktuelnog nenarodnog režima, a šta bi tek bilo da nije pomenutih medija.

Naposletku, da ne beše nezavisnih medija mnogi ne bi imali pravu sliku o izbornim nepravilnostima na lokalnim izborima koji su poslednjeg dana novembra ove godine održani u Mionici, Sečnju i Negotinu. Dok je, primerice, RTS izveštavala da je sve proteklo u redu i po protokolu, pomenute nezavisne televizije, novine, časopisi i njihovi portali svedočili su o nasilju od strane maskiranih batinaša, ucenama, pretnjama i pritiscima koji su odavno postali izborni folklor vladajućeg SNS-a.

Onaj ko nije pratio izveštavanje novinara televizije N1 nije mogao u istom trenutku da zna da je postojala prećutna sprega policije i nasilnika, da su CRTA i Lokalni front povukli posmatrače iz Mionice nakon napada, da su zabeleženi brojni slučajevi fotografisanja listića, telefoniranja na biračkom mestu, glasanja van paravana i bez davanja lične karte na uvid, duplih biračkih spiskova, „bugarskih vozova“ etc, etc.

Ukratko, bez nezavisnih glasila ne bismo imali pravu sliku stvarnosti u kojoj živimo.

Kao veliki filmofil, ja lako nađem neku vezu između stvarnosti i filma. U konkretnom slučaju ništa bolje ne može opisati medijsku situaciju u Srbiji od one koja je prikazana u remek-delu Jiržija Mencela „Strogo kontrolisani vozovi“ iz 1966. godine. Asocijacija je direktna: strogo kontolisani mediji. Iz nje izvlačim logičku relaciju: kontrolisani mediji – zarobljeni umovi. Elem, radnja pomenutog filma smeštena je u vreme Drugog svetskog rata, a mesto zbivanja i likovi su jedna provincijska železnička stanica (bez klimave nadstrešnice) i radnici koji je opslužuju.

Reditelj se kritički odredio prema društvenom poretku svoje zemlje i stavio na uvid moralne dileme pojedinca u datim okolnostima. Naslov ovog filma poslužio mi je za poređenje sa našom aktuelnom situacijom, s tim što ovde i sada nisu u pitanju vozovi već strogo kontrolisani mediji. Sadašnja politička garnitura u Srbiji opstaje na vlasti zahvaljujući prevashodno zarobljenim medijima i neprofesionalnim novinarima.

Autor je socilog kulture iz Niša

KRAJ U SUTRAŠNJEM BROJU

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Još vesti iz ovog grada

Vlada Srbije: Zdravstvene ustanove koje rade na smanjenju lista čekanja da preraspodele radno vreme

PSG u Nišu: Inicijativa da bulevar više ne nosi ime Zorana Đinđića je politička poruka da se od evropskog puta može odsustati

Peticija za hitnu smenu v.d. direktorke niške gimnazije „Stevan Sremac“: Nastavnici, učenici i roditelji pozvali građane da je potpišu

Poništiti „praznični“ konkurs za poželjne: Zoran Gavrilović (BIRODI) o „koruptivnom“ izboru Veća Agencije za sprečavanje korupcije