Sećam se svojih prvih pesama * Sećam se očevih ptica, bakinih kolača i dedinih priča * Nepristajanje je počelo vrlo konkretno * Najbolji primer za to je borba u odbrani Šodroša * Tokom godina aktivizma tri „bitke“ mi ostaju posebno upečatljive * Godinu dana nakon hapšenja, opet stojimo pred sudom * Naša borba i dalje traje
Moj odnos prema prošlosti istovremeno je i trezven i nemiran. Sećanja bude mnoge uspomene – i one prijatne i one koje to nisu, ali su, hteli mi to ili ne, sastavni deo naših života. Prošlost – detinjstvo, tinejdžerski dani, naše odrastanje, čini nas onim što mi danas jesmo. Samo od nas zavisi, kako ćemo se i na koji način nositi sa tim, i da li će to uticati na nas da se, makar, potrudimo da budemo bolji ljudi od naše okoline u kojoj odrastaju i žive mlade generacije.
***
Kada se sećam detinjstva, ne vraćam se velikim događajima, već sitnicama koje su tada delovale obično, a danas znam da su bile presudne. Potičem iz radničke porodice, moji roditelji, Milan i LJiljana sve što imamo stvorili su svojim rukama. Sećam se dečije bezbrižnosti i onog osećaja da svega ima istovremeno i premalo i previše: i vremena, i slobode, i pitanja… Sećam se očevih ptica, bakinih kolača i dedinih priča.
***
Dedine priče o onom nesrećnom ratu u Bosni nisu bile ni herojske niti patetične. Deda Dragan je govorio i ponavljao uvek isto: – da rat uništava ljudske živote i da iza sebe ostavlja prazninu koju ništa ne može da popuni. Sećam se majčine rečenice „Čuvaj se“, koja nikada nije bila izraz straha, već sažeta životna lekcija – da svet nije bezazlen i da se iz njega ne sme bežati.
***
Sećam se svojih prvih pesama, nespretnih i naivnih, ali iskrenih. Sećam se dečijih problema koji su tada izgledali kao najveći na svetu i prvih trenutaka kada sam počeo da primećujem nepravdu oko sebe. Tada još nisam znao da to ima ime, ali sam osećao da svet nije podjednako blag prema svima.
***
Prva četiri razreda Osnovne škole sam završio u mom Slepčeviću, a preostala četiri u jednom obližnjem mestu. Srednja mi je bila Tehnička škola u Šapcu. To su bile godine u kojima su se književnost i politika polako, ali neumitno probijale u prvi plan mog interesovanja. Interesovanje za književnost i politiku raslo je toliko da je kulminiralo mojom odlukom da objavim zbirku poezije i upišem Filozofski fakultet u Novom Sadu. Ispostavilo se da je to bila jedna od najboljih odluka koju sam kao srednjoškolac doneo.
***
Studije u Novom Sadu i moj Filozofski fakultet za mene će zauvek ostati sinonim za slobodu, bunt i nepristajanje. To je bio prostor u kom se mislilo naglas, raspravljalo bez straha i u kojem je studentsko organizovanje imalo smisla samo ako je bilo autentično.
***
Nepristajanje je počelo vrlo konkretno – odbijanjem da se studentsko organizovanje kroz Studentski parlament svede na regrutni centar i mesto za lične karijere mladih „lidera“ režima, koji će kasnije dobiti i svoje pravo ime – ćaci.
***
Kasnije je čitava borba kulminirala blokiranjem nepoštenih izbornih procesa i petnaestodnevnom blokadom rektorata. Ta naša borba i dalje traje. Samo što je sada ulog veći. Branimo dostojanstvo naših profesora, našeg univerziteta i našeg društva. Branimo dostojanstvo slobode! Bilo je i trenutaka straha i sumnje, naročito noću, kada ostaneš sam sa pitanjem da li ćeš zbog svega što činiš izgubiti pravo na studije, posao, miran život…
***
Osnovni razlog zbog kog se danas građani i studenti organizuju nije apstraktna ideološka postavka, već vrlo konkretno iskustvo života u društvu u kojem vladajuće strukture sve otvorenije rade protiv interesa sopstvenih građana. Ovde se stalno govori o stabilnosti i zlatnom dobu, dok se u praksi razgrađuju institucije, guši kritika i javna dobra pretvaraju u partijski plen.
***
Najbolji primer za to je borba u odbrani Šodroša, poslednje prirodne oaze u Novom Sadu. Ta borba nikada nije bila pitanje političke pripadnosti, već odbrana prirode i životne sredine od prljavog kapitala koji umesto šume i zdravog života hoće beton. Šodroš pripada svima, a planski se žrtvuje zarad profita uskog kruga moćnika. U tim borbama prvi put sam jasno osetio kako solidarnost izgleda u praksi – kao nečija ruka na ramenu kada više nisi siguran da možeš dalje.
***
Ono što aktivizam razlikuje od puke pobune jeste organizovanost, insistiranje na solidarnosti, osećaj zajedničke odgovornosti i borbe za javno dobro. Ne radi se samo čak ni o pukom protivljenju, već o pokušaju da se sačuva i izgradi društvo u kom javna dobra, obrazovanje, kultura, sloboda… nisu privilegija povlašćenih, već pravo svih. Da i dete radnika i seljaka ima pravo na obrazovanje, na zdrav i bezbedan život jednako kao i dete ministra.
***
Tokom niza godina aktivizma tri „bitke“ mi ostaju posebno upečatljive. Prva je borba protiv usvajanja Generalnog urbanističkog plana Novog Sada. Usvajanje GUP-a je bio pokušaj da se dugoročna sudbina grada odluči iza zatvorenih vrata, bez učešća građana, struke i lokalnih zajednica. GUP je dokument koji je legalizovao betonizaciju, devastaciju zelenih površina i podređivanje grada interesima investitora.
***
Najpre smo mi, organizovana grupa velikog broja aktivista, u saradnji sa DANS-om na štandovima širom Novog Sada prikupili negde oko 15.000 potpisa na primedbe na usvajanje Generalnog urbanističkog plana Novog Sada. Na javnoj raspravi smo pokušali da obrazložimo naše prigovore, a budući da to nije funkcionisalo, jer predsedavajući Dušan Miladinović nekima od nas nije želeo ni reč da da, sednica je prekinuta – a Brajan Brković, Mladen Cvijetić i ja smo uhapšeni.
***
Ovaj sudski postupak je tek nedavno okončan, delimično u našu korist, Mladen i ja smo oslobođeni, a Brajan je osuđen na uslovnu kaznu. Jedan od poslednjih protesta koji se ticao ove teme jeste onaj u Banovinskom prolazu. Istovremeno dok je u zgradi Banovine održavana sednica, nas su tukli policijski i batinaški kordoni. Režimski aparat je tog dana poslao svu svoju ogoljenu silu na nas koji smo branili grad.
***
Druga ključna borba bila je odbrana Šodroša. Braneći ga mi smo više od tri meseca živeli u improvizovanom kampu iako, istini za volju, nismo uspeli da sprečimo seču drveća. Ova borba je spojila ekološki aktivizam, građanski otpor i solidarnost različitih grupa – što je stvorilo tvrdo aktivističko jezgro Novog Sada.
***
Treća, i jedna od najvažnijih bitaka bila je ona protiv podizanja spomenika fašistima i saradnicima okupatora u Novom Sadu. SNS je u saradnji sa svojim koalicionim partnerima želeo da podigne „spomenik nevinim žrtvama“ 1944/1945. Međutim, u spomeničkoj dokumentaciji naišlo se na više od 20 imena ubica i krvnika iz Novosadske racije, uključujući čak i Janoša Tota, ubicu braće Jovandić. Naša višemesečna institucionalna i vaninstitucionalna borba dovela je do pobede. Sredstva za izgradnju sramnog spomenika izbrisana su iz rebalansa budžeta, te sada na mestu predviđenom za podizanje spomenika stoji prazan postament.
***
Sve tri akcije povezuje isto: odbrana javnog interesa, solidarnost i odbijanje da se ćuti pred nepravdom. One pokazuju da je aktivizam neophodan zarad kontinuiteta borbe za slobodnije, pravednije i odgovornije društvo. Svaki od tih trenutaka nosim u sebi – u umoru, u sećanju na udarce, u osećaju da grad ne posmatram kao neutralan prostor.
***
Tokom svih ovih godina, upoznao sam mnogo divnih ljudi koji su beskompromisni borci koji se ne daju potkupiti, uceniti ili zastrašiti – oni su nosioci ove borbe. Reakcija autoritarnih režima spram ovakvih ljudi jeste ono što sam već naveo, a kada ni to ne pomogne slede SLAPP tužbe, hapšenja, zatvaranja…
***
Ono čega je cela aktivistička i politička scena Novog Sada postala svesna jeste to da nas ne mogu sve pohapsiti i zatvoriti. I upravo, zahvaljujući tome, Novosađani su najviše puta izvlačili policiju na ulice i pružali najjači otpor, braneći, sada već, naš ranjeni grad.
***
Ekipa koja je branila Šodroš tokom godina u različitim borbama dobila je više od stotinu neosnovanih krivičnih i prekršajnih prijava te godinama već vodimo i pravnu borbu. Strah nije nestao, samo je prestao da bude prepreka. Postao je deo svakodnevice.
***
Tokom izborne kampanje 2022. godine za predsedničke i parlamentarne izbore, Radivoje Jovović, Mladen Cvijetić, Dejan Bagarić i ja, odlučujemo da se aktivno uključimo u ovu izbornu kampanju podržavajući koaliciju Moramo. Nekolicina nas kasnije napušta Omladinsko-studentsku akciju (OSA) i pridružuje se, tada stranci u nastajanju – Zajedno.
***
Tokom 2024. godine usled neslaganja sa centralom stranke oko daljeg delovanja, naš novosadski odbor je bio raspušten a mi proterani iz stranke koju smo gradili. A sve zbog toga što nismo pristali na suludu ideju bojkota koju je rukovodstvo stranke Zajedno zastupalo. Odlučili smo da se borimo i zbog toga smo proterani.
***
Nakon dogovora sa rukovodstvom Pokreta slobodnih građana, pristupamo im otvorenog srca i jedno vreme saradnja je bila dobra. Međutim, nakon našeg hapšenja u martu 2025. došlo je do ozbiljnih razmimoilaženja u stavovima i pogledima na politiku. Nisam osetio pravu podršku stranke u teškim trenucima hapšenja i pritvora.
***
Zatim se pojavila i sporna fotografija Ane Oreg, narodne poslanice PSG, sa Draganom Šutanovcem, naprednjačkim ambasadorom u SAD… pa razlika u stavovima oko naše podrške studentskoj listi – naspram njihovog insistiranja na separatnom izlasku na izbore. Tada sam zajedno sa Radivojem Jovovićem, Marijom Vasić i desetinama saboraca napustio PSG. Svojim bivšim saborcima želim sve najbolje u nastavku borbe za slobodu i pravdu.
***
Taj 1. novembar će u mom sećanju ostati urezan do kraja života. Tog jutra sam se sa svojom koleginicom Milicom vraćao iz Subotice sa poslovnog puta. Radivoje me je pozvao negde oko dva sata i rekao da hitno dođem do Železničke stanice. Tek nakon toga sam shvatio šta se desilo.
***
Od tog dana, svaki put kada sa Bulevara oslobođenja pogledam u pravcu stanice, osećam tugu i bes. Novi Sad se ni posle više od godinu dana nije oporavio, a sumnjam da će ikada. To mesto me je naučilo da takve tragedije u ovom društvu nikada nisu slučajne, već posledica dugog niza korupcionaških odluka od kojih je neko imao koristi.
***
Sećam se i tog 5. novembra, dana kada je više od 20.000 ljudi došlo da oda poštu žrtvama. Nakon potpunog kraha protesta, zbog neosmišljenih ciljeva i lošeg vođenja, grupa od tridesetak aktivista, među kojima sam bio i ja, sela je za okrugli sto i rešila da nešto mora korenito da se promeni. Jedino bitno u tom momentu bilo je: zločin počinjen nad nevinim ljudima ne sme proći nekažnjeno. Aktivno smo učestvovali u organizaciji protesta, u protestima i blokadama fakulteta…
***
Potom je došao taj 13. mart, dan kada smo moji saborci i ja i zvanično postali neprijatelji celokupnog režimskog aparata Aleksandra Vučića.
***
U trenutku emitovanja spornih snimaka sedeo sam u gradu sa Miroslavom Aritonovićem i Radivojem Jovovićem. Vraćajući se kući video sam da u mobilnom imam desetine propuštenih poziva i poruka sa pitanjima: Ko vas je uradio? … Vi niste normalni! … Ne zovi me više! … Jesu vas uhapsili?
***
Tek kada sam upalio Pink shvatio sam da sam jedna od „zvezda“ večeri. Sutradan smo Mladen Cvijetić i ja dobrovoljno otišli u tužilaštvo da damo iskaze pošto je Dragan J. Vučićević javno rekao da ćemo biti uhapšeni. Rečeno nam je da nas niko ne traži.
***
Nisam ni trepnuo a već sam bio u Policijskoj upravi u Ulici kralja Petra sa dva UKP-ovca koji pokušavaju da me nateraju da potpišem izjavu kojom se obavezujem da ću otključati telefon i predati ga na veštačenje… Iz hodnika dopire glas Marije Vasić koja se sa nekim raspravlja… Čujem i Davora Stefanovića kome ništa nije bilo jasno… i inspektora koji se čudi Mladenovom modelu telefona.
***
Sudija za prethodni postupak na moj iskaz nije ni obraćala pažnju, dok su joj na stolu, pred njom, stajali papiri sa našim imenima i unapred određen pritvor. Sećam se tog trenutka… Sudija Tatjana Đurašković nije imala smelosti da nam pročita odluku, te je papir dala svojoj zapisničarki koja je, očiju punih suza, čitala gledajući nas šestoro pred sobom. Po izlasku iz sudnice, pevao sam „Bilećanku“ i pozdravljao sa prijateljima koje, nakon toga, nisam čuo ni video mesecima.
***
Danas, gotovo godinu dana nakon hapšenja, opet stojimo pred sudom, dok mi u glavi odzvanja ono čuveno – „Verujem, cenjena glavo, da si učio pravo – da svakom sudiš pošteno, jer čast je čast, a vlast je vlast…“ Ne plašim se ishoda, jer znam da je pravda spora, ali dostižna, i da odgovaram samo sudu istorije i sopstvenog naroda, koji će jednom, kada i ovo bude istorija, donositi zaključke o tome ko je pružao otpor i borio se, a ko samo radio svoj posao.
***
U pritvoru sam shvatio da sloboda nije stanje, već stalni proces – i da prestaje onog trenutka kada se na nepravdu navikneš. Nakon našeg izlaska iz pritvora i prvog zajedničkog susreta sa prijateljima, jedna od prvih rečenica koju sam izgovorio bila je: Gde smo ono stali?
O sagovorniku
Srđan Đurić je rođen 1998. godine u Loznici, a odrastao je u okolini Šapca. Od 2017. godine živi u Novom Sadu, gde studira na Odseku za srpski jezik i književnost Filozofskog fakulteta. Pre ulaska u stranačku politiku bio je aktivan u civilnom sektoru, gde je kao građanski aktivista učestvovao u različitim inicijativama i društvenim akcijama. Bio je član stranke Zajedno i Pokreta slobodnih građana. Autor je dve zbirke poezije.Tukli nas policijski i batinaški kordoni
Najpre smo mi, organizovana grupa velikog broja aktivista, prikupili oko 15.000 potpisa kao vid podrške za primedbe na usvajanje Generalnog urbanističkog plana Novog Sada. Na javnoj raspravi smo pokušali da obrazložimo naše prigovore, a budući da to nije funkcionisalo jer predsedavajući Dušan Miladinović nekima od nas nije želeo ni reč da da, sednica je prekinuta – a Brajan Brković, Mladen Cvijetić i ja smo uhapšeni. Ovaj sudski postupak je tek nedavno okončan, delimično u našu korist, Mladen i ja smo oslobođeni, a Brajan je osuđen na uslovnu kaznu. Jedan od poslednjih protesta koji se ticao ove teme jeste onaj u Banovinskom prolazu. Istovremeno dok je u zgradi Banovine održavana sednica, nas su tukli policijski i batinaški kordoniPevao sam Bilećanku
Po izlasku iz sudnice, pevao sam Bilećanku i pozdravljao se sa prijateljima koje, nakon toga, nisam čuo ni video mesecima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
