„Ne pristajem“ ili „zaštita dostojanstva“

I inače, pre nego što je počela predizborna kampanja, otvoreno je javno nadmudrivanje o učincima tzv. belih listića na prošlim izborima, i o tome kakav bi značaj mogli imati na izborima zakazanim za 16. mart, da bi se nedavno zakovitlala prava medijska prašina u kojoj su „beli glasači“, proglašeni glavnim krivcima za poraz Demokratske stranke i Borisa Tadića na prošlim parlamentarnim i predsedničkim izborima.

Prvu optužbu kojom su se teretili ovi glasači u medijsku orbitu lansirao je niko drugi do Boris Tadić odmah pošto je izgubio izbore. Tek da se ne zaboravi: uoči izbora 2012. g. Dragan Đilas je „belim glasačima“ odaslao neverovatno arogantnu i nipodaštavajuću poruku: „Imaš pravo da biraš: glasaj ili ćuti!“ Gospođa Jelena Trivan, koja je baš kao i Boris među prvima napustila demokratsku lađu koja tone, danas tvrdi da je „na prošlim izborima poziv za glasanje ‘belim listićima’ bio predstavljen kao poziv na građanski otpor, navodno zbog nedostatka političke ponude, da bi se posle ispostavilo da su beli listići politički pokret usmeren protiv DS“. (Sic!)

Ne daj bože da su ikakvu vlastitu odgovornost, za vlastiti neuspeh videle demokrate. Povećoj grupi koja je svu krivicu za Tadićev poraz svalila na „bele glasače“ priključio se i g. Svetislav Basara tako što je u svojoj famoznoj, kako je sam naziva, satirično-zajebantskoj kolumni zatefterio (Danas, 3. februar) i to da smo (to jest „srpski narod“), osim ostalih vladarskih glava, i Tadića svrstali među tirane, da bi poentirao: „Nije li u točkove njegove revolucije ubačeno tačno onoliko belih listića koliko je Tomi i Overlordu bilo potrebno za više nego ubedljivu pobedu? …“

Ma, kakva Tadićeva revolucija, gospodine Basara! Ni u metafori. Njegovi uspesi i uspesi DS dok joj je on bio na čelu bezmalo se mogu ugurati u jednu prostoproširenu rečenicu, dok bi neuspesima bilo tesno i u političkom eseju koji bi se lako mogao sastaviti čak samo i od vrlo obazrivo sročenih kritika upućenih iz Vaše kolumne na adresu ondašnjeg Jego Sijatelstva. Evo da, uz neveliku dozu cinizma, probamo da pobrojimo Tadićeve najveće uspehe: kohabitacija sa Koštunicom doktor Vojislavom; abolicija Socijalističke partije i Ivice Dačića od ratnih nečoveštava i poganština svake vrste u koje je gurnuto ovo zlosrećno pučanstvo; nedopustivo zapostavljanje antifašističkog pokreta u Srbiji, osim drugog i tako što su izjednačeni četnici i partizani; gotovo potpuno istiskivanje Tita iz oficijelne srpske istorije, dok se za Dražinim posmrtnim ostacima uzaludno tragalo uzduž i popreko Ade Ciganlije. Da Tadić i ostali članovi tima DS nisu bili u zavadi sa moralom i da im demagoško zaklinjanje u Đinđića i njegovu vrlinu nije prevršilo svaku meru – oni bi odavno odlučno zahtevali od nadležnih da se okonča sudski proces otkrivanja političke pozadine ubistva prvog demokratski izabranog premijera Srbije.

Besmisleno je da prepričavamo polemiku između imenovanih akademskih građana, a i prilično je to rizičan posao jer, uz sav oprez, uvek postoji izvesna verovatnoća da narator izneveri izvor. Pa ipak, potrebe ovog priloga ištu da citiramo tek dva-tri fragmenta iz izjava i tekstova dr Vesne Rakić Vodinelić. Profesorka je, između ostalog, govorila i pisala o razlici između učinka „belih listića“ na prethodnim izborima i rezultata koje bi , kako se predviđa, mogli imati na izborima 16. marta. S obzirom na to da se ovoga puta „radi o parlamentarnim i beogradskim izborima sa proporcionalnim sistemom“, tvrdi dr Rakić Vodinelić , „tzv. beli glasovi bi sada išli u korist dominantne političke stranke“ … Na predstojećim izborima, u odnosu na one iz 2012, bitno se menja to što jedna politička stranka i jedna ličnost, prema objavljenim istraživanjima, ima dominaciju. Međutim, „na izborima 2012. godine dve političke stranke su, prema navedenim parametrima, bile gotovo izjednačene.“ Dakle: „Kome se dominacija jedne političke stranke i jedne političke ličnosti sviđa, glasaće za nju. Oni koji smatraju da takva dominacija predstavlja opasnost po demokratiju glasaće protiv.“

Uz dužno poštovanje, ne bismo se saglasili da je „(ne)sviđanje“ ključni kriterij prema kojem će se „beli glasač“ odlučivati da li će se prikloniti Vučićevom carstvu, ili tzv. demokratskoj opoziciji! Da prostite, ta formula je i ponižavajuća i potcenjivačka makar (pretpostavljamo) za većinu „belih glasača“. Šta da se radi ako su i ovoga puta predizborne ponude isprazne kao što su bile i na prošlim izborima? Za sada nema dokaza da je u tom pogledu išta promenjeno.

Ne znamo šta bi danas na tu temu imao da kaže jedan od najslobodoumnijih intelektualaca ne samo u Srbiji nego i na širem geografskom prostoru, advokat Srđa Popović, nažalost pokojni. Međutim, i sam jedan od „belih glasača“, dosta je i pisao o tome. Popović je na sajtu Peščanika početkom novembra 2012. godine, napisao i ovo: „…Ideja belog glasa (nevažećeg listića) izgleda da se pojavila, između ostalog, kao reakcija na takvu ‘ponudu’… Za šta se traži moj glas? To pitanje ostaje bez odgovora… I konačno obeshrabruje se ovakva pobuna, jer radi se zaista o maloj pobuni (od toga ne treba bežati jer je ona opravdana), time što se traži uvažavanje realnosti. Politika je veština mogućeg, zar ne? Društvo je takvo kakvo je, nema radikalno nove političke opcije, racionalno je samo odlučivati unutar ovih postojećih. Drugim rečima, razmišljajte unutar kutije, think inside the box. Beli glasači, međutim, pokušavaju upravo da misle izvan kutije, da bi stvorili nove političke opcije. Koliko je to realistično, niko ne može znati ako niko to i ne pokuša. Ako je nešto nemoguće unutar datih okolnosti, možda treba menjati i same okolnosti.“