Neka svako zamisli svoj život u Ćacilendu: Dnevnik Aleksandra Baucala

Što se više predstavljaju kao miroljubivi, ponašanje i retorika su im sve nasilniji. Marketinške poruke odudaraju od stvarnosti toliko da postaju karikatura. Postaju znak slabosti i nesigurnosti, a ne snage. A studenti u Nišu se raspituju da li je dovoljan preduslov za stambeni kredit da im baka bude u SNS. Neki Darko Glišić traži da rektor Đokić bude uhapšen. Vlast koja zloupotrebljava sve institucije za ostvarenje ličnih interesa na račun opštih, kritiku doživljava kao teško krivično delo i rušenje državnog poretka. I to je znak slabosti. Znak da i najuži vrh SNS oseća da je kraj vlasti blizu, a time i pitanje njihove odgovornosti. I to se oseća u vazduhu. Akademska zajednica zahteva ukidanje besmislene Uredbe koja propisuje da nastavnici treba da imaju 35 sati nastavnih, a svega 5 sati naučno-istraživačkih aktivnosti. Ta Uredba ne zaslužuje kritiku, ali imajući u vidu negativne posledice moralo je da se reaguje. Na današnji dan 1871. objavljena je deklaracija Pariske komune. Samo kažem.

Subota 29. mart

Danas je skup ispred Informera, medijskog oružja SNS. Nema oružja koje ova vlast nije isprobala nad svojim građanima. Pored „zvučnog oružja“ preživeli smo i upotrebu medijskog, zakonskog, izbornog, (para)policijskog, psihološkog… Događaj dana je odluka OŠ Ivo Andrić da prekinu obustavu nastave. NJihovo javno saopštenje je primer profesionalnosti i društvene odgovornosti. Vraćaju se u nastavu zbog osećanja dužnosti prema učenicima, ali nastavljaju borbu za zajedničko dobro.

Slična je situacija i u drugim školama. Zato je važno da se odupremo marketingu vlasti i da se podsetimo: najveća odgovornost za stanje u školama ima Ministarstvo i vlast (čitaj: Jedan čovek). Ne žele da ispune zahteve studenata, već da „slome“ one koji to traže od njih. Zato ne sme da se odustane od borbe za pravo da država pripada građanima. Sredstva i taktika mogu i treba da se prilagođavaju okolnostima. Mislim da nam je to pokazala zajednica nastavnika, roditelja i učenika u školi Ivo Andrić i zato su moji heroji dana. Nikola Sarkozi će izgleda dobiti sedam godina zatvora zbog zloupotrebe budžetskih sredstava. Samo kažem.

Nedelja 30. mart

Studenti pripremaju novi podvig. Probudili su Srbiju, a sada je došla na red Evropa. Marta Kos je konačno rekla šta misli: zahtevi studenata i građana koji demonstriraju su i zahtevi EU. I Evropa je počela da se budi posle zimskog sna. Nadam se da će studenti na biciklima biti dočekani u evropskim selima i gradovima na sličan način kao što su ih dočekivali građani Srbije. Ova razmišljanja je prekinula dramatična vest da je dekanka Filozofskog fakulteta u Nišu Natalija Jovanović napadnuta nožem. Osoba koja je napala koleginicu izrekla je i pretnje da će je ubiti i politi kiselinom. Nakon izlaska iz bolnice, koleginica je kazala ono što su mnogi pomislili. Osoba koja zloupotrebljava poziciju predsednika države je svojim verbalnim nasiljem i targetiranjem koleginice Jovanović stavio nož u ruke osobe koja izvršila napad. Predsednik koji bi trebalo da bude simbol jedinstva, okreće građane jedne protiv drugih. Samo da bi ostao na funkciji. Kao da za njega nema života bez funkcije. Kao da će postati nevažan bez funkcije. Takve osobe su opasne i za sebe i za druge. A kada se nađu na tako važnoj funkciji onda su opasni po sve nas. Samo kažem.

Ponedeljak 31. mart

Prolazim pored Ćacilenda. Niko više ne zna ko je tamo, ni šta radi, ali znamo da tamo prestaje ingerencija svake institucije Srbije. Za sada je ovaj tragični simbol sadašnje vlasti omeđen granicama Pionirskog parka. On je, takođe, i simbol društva i života koji nam nudi ova vlast. Ako ovi protesti ne dovedu do temeljne demokratizacije društva i države, Ćacilend će se proširiti na celu Srbiju. Progutaće nas kao crna rupa. Ko i dalje misli da ga se ne tiču trenutna dešavanja u društvu i da im je svejedno u kakvom društvu će da žive, neka pogleda pažljivo fotografije Ćacilenda i zamisli svoj život u Ćacilendu. U večernjim časovima je održan veliki skup studenata, nastavnika i građana kao protest protiv nasilja koji vlast i Jedan čovek sprovode protiv akademske zajednice. Protesti u četiri najveća univerzitetska centra su pokazali solidarnost i istrajnost onih koji se već mesecima bore da nadležne institucije ispune studentske zahteve. Umesto da resurse i napore usmeri ka ostvarenju studentskih zahteva, vlast ulaže sve svoje snage u suzbijanje protesta. Potrebno je da se pritisak poveća.

Utorak 1. april

Na današnji dan pre pet meseci u 11.52 nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu je popustila pod rastućim pritiskom korupcije i neodgovornosti pri rekonstrukciji. U osnovi te tragedije je način na koji trenutna vlast, a pre svega Jedan čovek, upravlja državom i svim našim institucijama i resursima. Na ovaj dan moje misli su podeljene. Sa jedne strane zamišljam taj trenutak kada neki naši sugrađani dožive strašnu sudbinu u par sekundi. I njihove porodice koje su zauvek povezane istom tragedijom koja nije smela da se desi. Slučajni sapatnici. A to je samo još jedna tragedija u nizu i svaka je neka vrsta alarma za građane. I svi znamo da je svako od nas kandidat u tom mračnom kastingu za sledeću žrtvu ove vlasti.

Sa druge strane razmišljam da bi sve bilo drugačije da živimo u koliko toliko normalnom društvu. Tužilaštvo bi se istog dana pokrenulo u korist građana i opšteg interesa da utvrdi odgovornost za tragediju. Vrhovni javni tužilac bi nam dao uverljiv plan utvrđivanja odgovornosti, pokrenule bi se odgovarajuće institucije i dobijali bi redovne informacije o napretku istrage. Kako je to postalo nezamislivo u Srbiji? Tužno.

Sreda 2. april

Danas su istraživači sa fakulteta i naučnih instituta organizovali proteste u više gradova istovremeno. Analiza u čijoj izradi sam učestvovao je pokazala da je produktivnost naših istraživači na sličnom nivou kao u drugim istočnoevropskim zemljama EU, dok je kvalitet njihovih radova čak na nešto višem nivou. Imajući u vidu da Srbija spada u 3-4 evropske zemlje sa najnižim ulaganjima, to znači da naši istraživači daju ovom društvu više nego što se u njih ulaže. Najviše zaostajemo u pogledu broja istraživača. Da bi dostigli broj istraživača po stanovniku koji postoji u istočnoevropskih zemljama EU trebalo bi da povećamo njihov broj oko 30%. Doprinos istraživača kvalitetu našeg života je često nevidljiv jer oni nisu skloni „samohvalisanju do neslućenih razmera“. Kao Jedan čovek. Kao i druge profesije i istraživači su „žrtve“ ovog sistema. Zato su se probudili i pobunili. Razumeju da u državi koja se vodi onako kako to čini trenutna vlast, nema budućnosti za znanje i stručnost, a samim tim ni za njih. Izgleda da su u Srbiji sve profesije nesrećne na svoj način. Zato je važno da se udružimo i da se zajedno izborimo za temeljne promene u društvu. Uprkos nasilju.

Četvrtak 3. april

Zaboravljanje. Vraćam se na prvi dan dnevnika i imam osećaj kako sećanja na organizovani napad SNS batinaši na studente u NS počinju da blede. Dani su puni događaja koje ne stižemo da psihološki obradimo. Zato sećanja brzo blede. Nadam se da neki istoričari vredno beleže dešavanja u prethodnih pet meseci. Da nam pomognu da se sećamo i učimo iz onoga što nam se dešava. Da ne ponavljaju stalno isti društveni problemi. Ipak, ovaj dnevnik završavam pozitivnim iskustvom. Prethodnih dana sam imao priliku da učestvujem u razgovorima sa nastavnicima iz nekoliko srednjih škola koje su u obustavi nastave. Jedna od najboljih tekovina ovih protesta jeste stvaranje osećanja zajedništva i solidarnosti između različitih segmenata obrazovnog sistema. Činjenica da radimo u različitim nivoima obrazovanja više nas ne deli, već povezuje. Ujedinila nas je zajednička nevolja. Nadam se da ćemo te nove, bolje odnose nastaviti da negujemo i nakon uspešnog okončanja ove faze borbe za normalnu društvo. Kada oslobodimo društvo i državu tada će biti još važnije da nastavimo saradnju da bi izgradili bolje društvo i obrazovni sistem u kojem neće vladati strah i odustajanje, već neke mnogo pozitivnije i produktivnije emocije.

Autor je redovni profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu