Neko tamo, neko onamo mi – u Lihtenštajn

Najviše smo, naravno, investirali u Bosnu i Hercegovinu, i to 2007. godine. Tu smo u investicionom plusu od 901 milion dolara.To nam je od kupovine Telekoma Srpska. Tada su mi neki, kojima slepa ljubav ka politici zamračuje znanje o ekonomiji, rekli da ta investicija ekonomski nije baš opravdana, ali politički – jeste. Moram da napomenem da i sama smatram da investicije u inostranstvo i investicije iz inostranstva nisu samo ekonomija. Ima tu i politike, koja vam kad tad ispostavi račun. Osim u BiH, više novca, i to za oko 50,5 miliona dolara, izvezli smo u (pre)bogati Lihtenštajn, nego što smo iz(pre)bogatog Lihtenštajna para uvezli. Ovaj plus sa Lihtenštajnom stekli smo tokom 2005, 2006. i 2007. godine. Onda smo, valjda, prestali da „investiramo“ ili, ipak, investiramo. I najzad – Kipar. I na Kipar smo investirali više nego što je, takođe, bogati Kipar investirao ovde. Konačni račun je 26,9 miliona dolara nama u korist. Ali 2006. godine smo bili čak 387 miliona u plusu, a onda smo počeli da padamo. Ako vam je kod BiH, sa kojom nam je i trgovinska razmena u suficitu, jasno gde smo investirali i gde nam je interes za investicijama bio, kod Lihtenštajna, blage veze nemam. Pošto ja na sve strane tvrdim da su sve tajne ove male, pa tako i na sve četiri strane otvorene države, negde zapisane, samo treba malo zagrejati stolicu, potruditi se da kažem i – informisan si, zamolim SIEPA da mi taj podatak o tajnoj vezi Srbije i Lihtenštajna raščlane. Mislim, ako znaju, upecaće se, pa će mi sve priznati… Ali, ne znaju. A zašto ja baš za Lihtenštajn pitam? Pa zato što ovi naši investitori baš u Lihtenštajn „investiraju“ ili možda ipak investiraju. Njihovi su razlozi i moji razlozi. Ako nešto važno u životu nisam propustila, ima samo jedna javna stvar zajednička Srbiji i Lihtenšatjnu – ni mi ni oni nemamo more. Ali, pare se ionako ne peru u moru! Molim. Za razliku od Srbije, Lihtenštajnu su dozvolili da bude poreski raj. Godinama sam se iskreno trudila, nisam mogla da prokljuvim u čemu se sastoji legitimnost postojanja nečeg takvog kao što je poreski raj ili of šor zona. Treba imati malo više poverenja u sopstvenu pamet, nisam razumela zato što legitimni razlozi za postojanje poreskih rajeva ne postoje. Poreski rajevi služe samo za poreske i druge prevare. Na usluzi onima koji imaju pare. Koji imaju puno para. Pa mogu da plate medije širom Evrope, čak i medije koji važe za ozbiljne, da još 2000. godine okolo trube kako je kneževina Lihtenštajn učinila sve da spreči zloupotrebu raja. U raju, kao što je poznato, žive anđeli… Jedan od njih, izvesni Hajnrih Kiber, ukrao je, i 2006. godine prodao, nemačkom BND i službama još 12 država, podatke o njihovim državljanima koji svoje pare kriju i(ili) peru u LGT banci, u vlasništvu u Lihtenštajnu moćnog lihtenštajnskog kneza Hansa-Adama II. Najpoznatija žrtva Kiberove lopovske operacije dosad je bio bivši direktor nemačkih pošta Cumvinkel. Uz Cumvinkela pao je i poreski raj – Lihtenštajn. U istočnoj Evropi su nekad takve pronalazače kao što je Kiber smeštali u naše i njihove Laze, u doba elektronskih komunikacija i religije ljudskih prava, to nije ni potrebno ni poželjno. U Lihtenštajnu su da razotkriju tog lopova tuđih lopovskih podataka o Kiberu snimili dokumentarni film. Nisu normalni. U filmu kao inteligentni logorejičar opisani Kiber, kao odgovor je odmah napisao knjigu na više od 600 strana pod naslovom „Knez. Lopov. Podaci“ i nedavno je okačio na Internet. U knjizi se opisuje uloga lihtenštajnskog princa i njegove banke i pranju novca i utaji poreza. Već smo čuli iz afere sa Hipo-Alpe-Adja bankom kako se pare, u nameri da se operu, nose u Lihtenštajn u kešu, u koferima. Valjda je tako svoje pare odneo i Darko Šarić. Kiber nam sad to potvrđuje… Ni manje države ni žešćeg obračuna.

NAŠE PARE: Poslanik Srpska napredne stranke Jorgovanka Tabaković prošle nedelje je izjavila da većina ministara u Vladi Srbije ima funkciju kvaziposlovnih banaka koje rasipaju narodni novac. Gospođa Tabaković je u pravu. Više sam puta već pisala o praksi odlučivanja u Upravnom odboru Fonda za razvoj Srbije. I o kreditima za obrtna sredstva, koji se daju nemilice a kasniju njihovu upotrebu niko ne kontroliše. Posle informacija koje su u medijima objavljene prošle nedelje, krajnje je vreme da se poslovanjem ovog Fonda pozabavi Državni revizor. I to, onako vanredno, prekoredno – što bi se reklo. Dok nije sasvim kasno. Da Upravni odbor Fonda za razvoj, koji iz jasnog, ali neopravdanog razloga čine ministri, dodeljuje kredite i u slučajevima kad stručne službe fonda tražioca kredita ocene bilansno nesposobnim da kredit na razuman način iskoristi i kasnije vrati, takođe je neko vreme poznato. Tako Fond rado kreditno podržava kupce kojima je Agencija za privatizaciju aukcijom ili tenderom prodala preduzeće koje ne mogu da savladaju, obično ni upravljački ni finansijski. Obično pomoć Fonda znači samo odlaganje kraha neuspešne privatizacije i bacanje para poreskih obveznika. Jer, pare u Fondu u razvoj su naše pare i mogle bi se iskoristiti na pametniji način. Slučaj firme MediaII i njenog vlasnika Dejana Pantovića nije jedinstven. Taj je slučaj, pred okončanjem na napred opisani način, pa je već stigao u novine. Pantović je od Fonda za razvoj dobio čak nekoliko kredita dok se mučio sa izdavačkim preduzećima Rad i Prosveta. Da bi dobio te kredite stavio je pod hipoteku imovinu kupljenih preduzeća. A sad ga sumnjiče da, sem što se koristi nedozvoljenim hipotekama, ni novac nije koristio u korist preduzeća čiju je imovinu stavio pod hipoteku. Iznad svega je zanimljivo da na čelu Fonda, a praktično i na čelu Agencije za privatizaciju, stoji ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić. Ispada da je kupac, Dinkića na čelu Agencije, varao s Dinkićem na čelu Fonda, ili obratno, radi razbijanja monotonije u vezi, a da nijedan ni drugi Dinkić to nisu znali, sve dok sve nije otišlo dođavola i nije se više dalo ni sakriti ni sanirati. Ja razumem da se ova stvar oko Kosova kreće ka otvorenom razotkrivanju političara, a ne otrežnjenju naroda. Narod je, da prostite, trezan. Samo ga političari drže pijanim. Da bi za njegov, narodne pare mogli da ga, kao, trezne. Pre bih rekla da su se iz nekog drugog razloga naoštrili birači. A oni kad se naoštre, nema tih para kojima ih možeš otupiti. Samo sipaš bez veze, dok imaš, kao u odbranu kursa…