Noć trulog kompromisa

Tako osvojena nezavisnost iz nužde nalagala je da Srbija donese svoj najviši zakonodavni akt i time potvrdi svoju državnost.

Međutim, jedino je Vojislav Koštunica, 2006. godine, znao tačno šta treba da čini. Nažalost. Svojim veštim manevrom konzervirao je društvenu stvarnost, pošto je savršeno dobro znao cilj Ustava koji donosi.

Kompromisom Koštunice, Šešelja, Tadića, Dačića i Dinkića, Srbiji je „podaren“ Ustav na sednici republičkog parlamenta, 30. septembra 2006. godine, na kojoj je vođena diskusija apsolutno nedostojna akta koji se donosi. Podsetimo, to je vreme u kojem je Demokratska stranka Srbije svesna moći koju polako gubi, pa je tako moment oko donošenja Ustava bio idealan za cementiranje njihove pogubne politike u članovima Ustava. Demokratskoj stranci se išlo brzo na izbore u kojima je tražila priliku za poboljšanje sopstvenog rejtinga i potvrdu da je Boris Tadić, sa mesta predsednika Srbije, doprineo rastu popularnosti same stranke, dok su Vojislav Šešelj iz Haga, Ivica Dačić i Mlađan Dinkić bili sporedni činioci kojima se učinilo dosta korisno da učestvuju u ovoj političkoj predstavi, ubeđeni da čine neku veliku državnu stvar koja će biti zapisana u istoriji. Za sat i po vremena te noći u Skupštini predstavljen je i usvojen Ustav, kasnije potvrđen na referendumu, koji je napisan kao jedan dnevnopolitički program sa željom da se stranačka politika pojedinaca predstavi kao opšte državni konsenzus, umesto da se građanima predstavi tekst Ustava koji će, u najmanju ruku, nadživeti njegove autore i koji će pokazati, u perspektivama koje se otvaraju, mudru politiku Srbije koja se odnosi na nekoliko narednih decenija. Ali to nije bilo bitno, važno je bilo da Srbija dobije preambulu Ustava koja svoju upotrebnu vrednost nije imala 2006. godine, kao što je nema ni 2016. Želja ustavopisaca da tako odmah u uvodu Ustava poruče svima koja je svrha i cilj donošenja Ustava, samo je pokazatelj da se više brinulo o političkom rejtingu nego o pravnom i naučnom dokumentu koji je temelj državnosti.

U članu 1 nam je dalje odmah poručeno da se radi o Ustavu koji Srbiju uređuje kao nacionalnu državu, pošto rečenica da je „Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive“ ostavlja malo mogućnosti da govorimo o Srbiji kao o građanskoj državi.

Jezik i pismo u službenoj upotrebi su novim Ustavom srpski jezik i ćiriličko pismo. Tako naš Ustav iz 2006. godine umanjuje zaštitu prava na jezik manjina u odnosu na Ustav iz 1990. godine, kojim je i latinično pismo bilo u službenoj upotrebi.

Dalje čitajući Ustav, primećujemo apsolutno nerazumevanje za položaj Vojvodine u Ustavu, kontradiktornosti koje ostavljaju prostor za razna tumačenja vezana za ljudska i manjinska prava, kao i pitanja zabrane diskriminacije. Takođe, iako nam Boris Tadić u „raspravi“ o Ustavu u Skupštini govori o poboljšanju prava žena u novom Ustavu, imamo odredbe koje su ispod svakog nivoa ako se govori o pravnom položaju žena. Možemo sa pravom govoriti i o diskriminaciji vanbračne zajednice istopolnih parova, s obzirom na to da oni koji žive u istopolnim vanbračnim zajednicama nemaju, recimo, mogućnost nasleđivanja. Tu, takođe, imamo snižavanje nivoa dostignutih ljudskih prava koje smo imali u „Povelji o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama“ iz 2003. godine.

Ovo su samo neki od nedostataka koje Ustav sadrži, a čije će promene inicirati LDP u javnoj raspravi, i to onoj pravoj, ne partijskoj, koja se u Srbiji mora što pre otvoriti. Sramota koja je pratila razgovor o Koštuničinom Ustavu, glasanje od dva i po dana, očigledne zloupotrebe i krađa na referendumu, nažalost po one koji su to radili, ostaće mnogo duže zapamćeni nego njihov Ustav. Srbiji je potreban novi, moderan, građanski Ustav koji mora drugačije da uredi naše međusobne odnose.

Autor je član Predsedništva LDP