foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)Da se razumemo, nije se nama u Novom Sadu 1. novembra 2024. u 11.52 srušila samo jedna nadstrešnica – nama se urušila država! I nije se ispred Železničke stanice u Novom Sadu dogodio nikakav „incident“, „tragedija“ ili „nezgoda“, kako bestidno relativizuju režimski mediji – DOGODILA SU SE UBISTVA! SVIREPA! VIŠESTRUKA! JEZIVA UBISTVA!
Šesnaestoro ljudi koji su se našli ispred nadstrešnice ubila je država – dok je jedinu preživelu (Teodoru M, 24) načinila doživotnim teškim invalidom.
Saru Firić (2018), Valentinu Firić (2014), Milicu Adamović (2008), Nemanju Komara (2007), Vukašina Crnčevića (2006), Anđelu Ruman (2004), Miloša Milosavljevića (2003), Anju Radonjić (2000), Stefana Hrku (1997), Sanju Ćirić Arbutinu (1989), Vaska Sazdovskog (1979), Đorđa Firića (1971), Goranku Racu (1966), Vukašina Rakovića (1955), Milevu Karanović (1948) i Đuru Švonju (1947) ubila je korupcija, ubio ih je nemar, ubilo ih je otaljavanje sopstvenog posla, ubili su ih namešteni tenderi, ubili su ih poslovi koji se dobijaju „preko stranke“, ubila ih je „izgradnja“ radi ugradnje…
Ukratko: ubila ih je država koja je nečijom odlukom (a znamo čijom) to prestala da bude!
Ubila ih je „rekonstrukcija“ vođena bez uvida u originalni projekat stanice, bez elaborata o stanju zgrade kao i bez uvida u konstrukcijsko stanje same nadstrešnice.
Ubili su ih jedan uzurpator funkcije predsednika Republike, dva gradonačelnika, najmanje dva (a osnovano se sumnja i tri) ministra kao i jedna predsednica pokrajinske Vlade koji su, otvarajući zgradu, i to u čak dva navrata – pritom bez izvršenog tehničkog prijema i bez upotrebne dozvole – svojim političkim autoritetima GARANTOVALI BEZBEDNOST IZVEDENOG OBJEKTA!
Primera radi, predsednica pokrajinske Vlade je na drugom otvaranju stanice 5. jula 2024. čak izjavila kako je po pitanju bezbednosti i estetike Železnička stanica u Novom Sadu ne samo po evropskim standardima – već i daleko iznad njih!
I da, radovali smo se tom vozu, voleli smo svoju stanicu – istovremeno, bilo nas je pomalo i sramota što od svih gradova u Srbiji privilegiju da putujemo na dostojanstven način imamo samo mi!
Pošto živim ovde, mogu da svedočim kako posle 1. novembra 2024. godine Novi Sad više nije isti grad. Niti će to više ikad biti.
Samo dan pre, istim tim vozom za Beograd u 12 putovale su moja ćerka i moja supruga, koje volim najviše na svetu – što se mene tiče, i one su bile ispod te nadstrešnice! Srećom, ne u navedeno vreme, odnosno navedenog dana – ali kakva je to država u kojoj to da li ćete ostati živi zavisi isključivo od toga da li ćete se u 11.52 zateći ispod neke nadstrešnice koju je „rekonstruisala“ takozvana država?!
Kakva je to država!?
Čija je to država!?
Kakvi smo, naposletku, i mi kao građani iste ako dozvolimo da ovakav zločin ostane nekažnjen!?
Tog dana, na svu sreću, štrajkovale su škole – i to je jedini razlog što žrtava nije bilo mnogo više, pošto je na klupama ispod nadstrešnice svakodnevno sedelo na desetine dece. Što se mene tiče, i sva ta deca nalazila su se ispod te nadstrešnice!
Zapravo, ne postoji građanka ili građanin Novog Sada koji se, otkad je stanica puštena u rad, nije nalazio ispod nadstrešnice. Ako ne on – onda neko njegov!
Mi, zapravo, više i nismo građani Novog Sada – mi smo samo oni koji su imali puku sreću da se 1. novembra 2024. godine u 11.52 minuta nisu našli ispod „rekonstruisane“ nadstrešnice! Upravo zato, što smo preživeli, NEMAMO PRAVO da zaboravimo one koji tu sreću nisu imali – niti da dopustimo da njihove smrti ostanu nekažnjene!
Za višestruka ubistva ispred Železničke stanice u Novom Sadu još uvek nije odgovarao niko!
Takođe, ni protiv koga od odgovornih još uvek ne postoje podignute optužnice!
Zapravo, jedini koji su u ovih devet meseci prebijani, hapšeni, isleđivani, kojima su lomljene vilice, koji su gaženi kolima – bili su studenti i građani koji ZAHTEVAJU da ovaj zločin ne ostane nekažnjen!
Umesto da procesuira i hapsi odgovorne za svirepa ubistva izvršena na platou ispred Železničke stanice u Novom Sadu – zarobljenim sudstvom i sramotno zloupotrebljenom policijom, takozvana država brutalnim i ogoljenim terorom maltretira građanke i građane koji su se drznuli da ZAHTEVAJU I TRAŽE SAMO TO DA ŽIVE U ZEMLJI U KOJOJ VIŠE NEĆE MOĆI NEKAŽNJENO DA SE LAŽE, DA SE KRADE I DA SE UBIJA!
Na današnji dan, kad se navršava punih devet meseci od ubistava, kao građani, ali i kao ljudska bića, dužni smo da se pogledamo u ogledalo – a naše ogledalo, nažalost, je upravo ta nadstrešnica – i da jedni drugima SVEČANO OBEĆAMO DA NIKAD NEĆEMO ODUSTATI OD ZAHTEVA ZA PRAVDOM I ODGOVORNOSTI ZA ZLOČIN!
Jer, ukoliko u jednom društvu, ili nečemu što pretenduje da ga smatramo društvom, odustanemo od principa odgovornosti za počinjene zločine – posebno ovako stravične – mi, zapravo, više nećemo ni živeti u društvu, nego u zverinjaku!
Zbog navedenog, lice koje trenutno glumi gradonačelnika ranjenog grada, a koje od juče „svečano najavljuje“ da će se Novi Sad „žrtvama tragedije“ odužiti podizanjem „spomen-obeležja“, UPOZORAVAM DA TO NE ČINI!
Posebno ne na ovako bestidan i bahat način. Bez trunke empatije – čak i bez elementarnog pokušaja da sa društvom na tako traumatičnu temu uspostavi bilo kakav dijalog.
Ne mislim na odbornike u Skupštini grada, koja je već pretvorena u ordinarni cirkus – već na građane ranjenog grada.
Mislim na nas.
Na preživele!
U civilizovanim društvima, spomen-obeležja se ne podižu u svrhu lične, a posebno ne u svrhu stranačke promocije – ne tvrdim da se to u našem društvu nije već dešavalo, već da se to prosto ne radi!
Spomenici se podižu zarad odavanja pijeteta žrtvama i upozorenja živima, a ne zarad pranja bilo čijih krvavih ruku!
Zato spomen-obeležja ne smeju biti stvar politikanstva – niti bilo čije lične ili stranačke promocije.
NJih podiže društvo – a ne stranke!
Naposletku, oni se ne podižu bez javne rasprave i najšireg mogućeg društvenog konsenzusa!
U odgovornim i razvijenim društvima takve stvari se jednostavno ne rade! U suprotnom, to neće biti spomenik ubijenima – već spomenik vašoj bahatosti, besprizornosti i nedostatku svesti i znanja šta mesta sećanja treba da simbolizuju (o empatiji i pomanjkanju elementarne ljudskosti da i ne govorimo).
Ako želite da podižete spomenik samome sebi, svojim političkim mentorima ili stranci kojoj pripadate – podižite ga o sopstvenom trošku i u krugu prostorija sopstvene stranke.
Spomenik ubijenima ispred Železničke stanice u Novom Sadu morao bi da bude mesto našeg građanskog dostojanstva – a ne sredstvo poigravanja sa žrtvama, zloupotrebe bola njihovih porodica ili odraz licemerja bilo koje, pa ni vaše vlasti.
Ne mogu da otkrivam kako – ali sam apsolutno siguran da vam Novi Sad, odnosno njegove građanke i građani, tako nešto jednostavno neće dozvoliti.
Sasvim na kraju, nešto što bi, zapravo, trebalo da se podrazumeva: svirepo ubijeni ispred Železničke stanice u Novom Sadu, umesto krokodilskih suza ili licemerja vlasti, koja vlastitim činjenjem ili nečinjenjem – svejedno je – štiti i abolira njihove ubice, ZAHTEVAJU PRAVO I PRAVDU – ODNOSNO PROCESUIRANJE UBICA!
Autor je pisac i istoričar umetnosti iz Novog Sada
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
