Upravo kao ovaj naslov, mogao bi da glasi slogan svih slogana, zajednički imenitelj predizbornih poruka koje šalju partije u borbi za vlast. Jasno je da se tu ne radi ni o brizi za narod, niti o budućnosti Srbije, već samo o još jednom pokliču na juriš u kome će se odlučiti ko će biti „Mi“, a ko „Vi“.
„Mi“ će dobiti legitimno pravo na raspodelu plena, „Vi“ će ostati kratkih rukava, sa nadom da će im se posrećiti u nekom novom krugu raspodele vlasti. Naravno, u zavisnosti od toga ko preživi. Jer to u Srbiji više neće biti lako.
Jedan očev prijatelj često je na zajedničkim druženjima ponavljao da Srbija počiva na dva postulata. Jedan je „dva loša ubiše Miloša“, a drugi „da komšiji crkne krava“. Moram da priznam da mi to pre nekih tridesetak godina nije bilo do kraja jasno, čak mi je bio i dosadan sa ponavljanjem te iste misli. Danas ga se često setim, pa i citiram, tražeći razloge našeg lutanja od nemila do nedraga, neprepoznavanja da nam nešto više šteti nego koristi, odsustva svesti da smo na kraju svi na jednoj strani – u dugovima do guše. Ponajmanje razumem one mlade ljude koji svoju svoju mladost kaljaju udvoričkim i podaničkim duhom. Daruju svoje osmehe nečemu što je za plakanje. Gaze po svome dostojanstvu svakim učinjenim korakom ka sledećem stepeniku partijske hijerarhijske lestvice. Oni nikada nećete spoznati draž protestnih pesama, bunt mladosti, skidanje stega, osvajanje lične slobode. Toliko liče jedni na druge, a najviše na svoje uzore, da kloniranje u njihovom slučaju predstavlja poraz nauke.
Priželjkujem „remake“ jednopartijskog sistema, da sve glasove na ovim izborima dobije onaj koji je sebe preporučio za vođu nacije. Da sam preuzme odgovornost i da mu više niko ne bude izgovor za odlučne korake koji su izostali u prošlosti. Sve to ne njega radi, jer tu su stvari manje više jasne.
Mnogo je zanimljivije šta će uraditi oni drugi, obezvlašćeni, kada im državna kasa više ne bude na dohvat ruke. Ne može se očekivati da će strane investitore dovoditi o sopstvenom trošku, davati subvencije na teret partijske članarine, TV sekunde poklanjati u humanitarne svrhe, deliti tompuse iz svoje kolekcije zaslužnim penzionerima, olimpijce voditi zajedno sa porodicom na visinske pripreme na snežne Himalaje. Navikli da njihovi projekti budu bez računice, a trošenje državnih pare bez evidencije, prvo gorko iskustvo će biti da račun u restoranu moraju sami da plate. Kada pristup plenu izostane, podanici će zaboraviti razloge zbog kojih su ih slepo sledili. Bez oslonca u budžetskim fondovima, javnim i tajnim, njihova harizma nestaje, sjaj se gasi, moć posustaje. Od nezamenljivih vremenom će svi postati zaboravljeni. Zaključno sa odvažnim vođom. Konačno ćemo ih se spasiti. Sa nadom da ćemo sa nekim drugima imati više sreće.
Nažalost, stogodišnje iskustvo političkog života ove zemlje nije na strani takvih očekivanja. Borba za vlast, upravo zbog svoje surovosti, stvara prekaljene borce koji su svesni opasnosti nepostojanja onih drugih kada se postavi pitanje odgovornosti. Zato se grčevito drže jedni drugih. Tako gledano, oni su „Mi, a glasači bez svojeg JA, pristaju da budu „Vi“ i plate sve ispostavljene račune. Zato ćemo gledati još mnogo repriza ovakvog našeg poimanja demokratije. Osim ako …
Autor je dugogodišnji bankar i finansijski konsultant
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
