Pesma Evrovizije između zabave i etike

Masovni bojkot bi bio prva iskrena stvar koju bi Evropa uradila posle dugo vremena, u kome bi učestvovale sve evropske zemlje. Sve, bez izuzetka. A ne kao za sada, samo njih pet – Holandija, Slovenija, Španija, Irska i Island. Ako već niko nema hrabrosti da se ozbiljno suprotstavi politici izraelske vlade, onda je minimum da se odbije zajednički nastup na pozornici. Neka Izrael ostane jedini takmičar, pod reflektorima vlastite političke usamljenosti. I sramote!

Evropa, međutim, već decenijama pati od hronične bolesti – selektivne etike. Kada je u pitanju Rusija, sankcije padaju brže od konfeta na završnoj svečanosti Evrovizije. Kada je u pitanju vlada Izraela, protiv koje pred Međunarodnim sudom pravde stoje najteže optužbe – od masovne disproporcionalne upotrebe sile do optužbi koje uključuju i genocidne namere i dela – tada Evropa čudno zaćuti. U Briselu nenadano nastaje muk. Ne moralna dilema, ne politička debata, nego tišina. Tišina koja para uši.

I to nije nova pojava. Evropa obožava da drži moralne lekcije malim i slabima, ali kad treba pogledati direktno u oči nekom političkom savezniku – tada kreće akrobatika. Odjednom se insistira na „apolitičnosti Evrovizije“, kao da je ikada postojala ijedna scena na kojoj države učestvuju, a da ona nije politička. Isti oni koji su bez dvoumljenja izbacili Rusiju sada prete rukom da „muzika treba da spaja“, ali samo onda kada su njihovi strateški prijatelji ti koji bi mogli biti neprijatno pogođeni. To nije princip. To je čist politički oportunizam upakovan u šljokice. To se ne zove diplomatija. To se zove dvostruki standard, uz malo političkog straha i mnogo lukavo upakovane hipokrizije.

Zato je masovni bojkot jedino pošteno ogledalo za Evropu. Ne da bi Evropu kaznio – nego da bi je naterao da se suoči sa sobom. Da vidi koliko je daleko skliznula od ideala koje stalno priziva: ljudska prava, međunarodno pravo, solidarnost. Sve to lepo zvuči u deklaracijama, ali se ruši u praksi čim se od evropskih država zatraži da preuzmu makar simboličnu odgovornost.

Možda je to i najveća ironija: Evrovizija, događaj koji se decenijama sprda sa svojom sopstvenom ozbiljnošću, sada je postala mesto gde Evropa ima šansu da pokaže da još uvek poseduje moralnu kičmu. Ponekad je od čina učešća, daleko veći i snažniji čin – neučestvovanje. Umesto nastupa – odsustvo!

Ako Evropa želi da prestane da bude sinonim za dvostruke standarde, neka bojkotuje. Neka bar jednom uradi nešto dosledno. A ako neće – onda neka prestane da se poziva na vrednosti koje nije spremna da brani.

Zemlje koje su odustale jasno su poručile: ne želimo da normalizujemo postupke jedne vlade samo zato što je pozornica šarena, sjajna i navodno nevina. One su shvatile nešto jednostavno – da kulturni događaj nije izolovana komora bez prozora, već deo javnog prostora u kojem svaka država javno pokazuje šta joj je važnije: zabava ili etička konzistentnost.

Zato se i pitam: kako je moguće da Srbija u ovom trenutku ne vidi priliku i šansu da pokaže da ima kičmu? Dostojanstvo! I da glasno kaže – „ovo nije trenutak da učestvujemo“! Zar je previše očekivati da makar jednom balkanska kalkulantska pragmatika popusti pred moralnim kompasom?

Autorka je novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.