Pisanje budućnosti

Vešt dvorski novinar Pera Todorović je 1902. godine, u svom dnevnom listu “Male novine”, krenuo da objavljuje feljton “Jedno proročanstvo” u čak 300 nastavaka. Povod je bio škakljivo-popularan: intrige i razvod kralja Milana Obrenovića od kraljice Natalije. Da bi o ovome mogao govoriti sa manje cenzure a više egzotike i tiraža, Todorović u priču svesno uvlači takozvanu sudbinu i njeno proricanje. Postoji tajna “fascikula” sa dokumentima u kojima su sva ta (i mnoga druga) nemila zbivanja već opisana odnosno proreknuta, pisao je Todorović, raspaljujući maštu čitalaca željnih intriga, misterija, sapunica i krimi-zapleta.

U ovom događaju iz srbijanske novinarske istorije nalazi se začetak mita o “Kremanskom proročanstvu”, odnosno navodnim natprirodnim moćima Miloša i Mitra Tarabića iz sela Kremna pored Užica, a čiji su preci ili rođaci istaknuti kao autori tekstova iz famozne Todorovićeve “fascikule”. Potrebno je ukazati na univerzalni način perpetuiranja takvih mitova i zabluda, ali i razotkriti njegovu dnevno-političku suštinu. U dobu kada žitelji Kremana opet pune političke stranice današnjih novina, uz nezaobilazno spominjanje najpoznatijih Kremanaca, neophodno je ukazati na suštinu ovog mita, odnosno zablude. Posebno kada u Srbiji već postoji objavljena a retko čitana istraživačka studija o celom slučaju: “Kremansko neproročanstvo: studija jedne obmane” sjajnog publiciste i pronalazača Voje Antonića.

Jer, praktično sva “proročanstva” nepismenih Tarabića iz Kremana kreirana su kasnije, i to tako da odgovaraju aktuelnoj i gotovo dnevnoj politici. Najčešće, bilo je to “pisanje budućnosti” koje je retroaktivno, kada se budućnost već dogodila. Kako demonstrira Voja Antonić, svako novo izdanje knjiga o “kremanskom proročanstvu” (ima ih petnaestak) sa sobom je nosilo “podešavanje” činjenica, odnosno izmene dosadašnjeg, a ubacivanje novog, politički podobnijeg teksta. Periodi krize bili su posebno plodni za ovo. Primera radi, jedno od najranijih publikacija/fabrikacija “Kremanskog proročanstva” dolazi od lista koji se zvao “Velika Srbija” (zvuči poznato?), namenjenog vojnicima u izbeglištvu tokom Prvog svetskog rata. Cilj ovih “proročkih” tekstova bilo je lako pogoditi: dizanje morala vojske suočene sa užasnim progonom. I proročanstva su u skladu s tim ciljem: poraz neprijatelja i pobeda srpske vojske. Ili, konkretno, Srbija će osvojiti Bosnu i Hercegovinu, Rusija postati snažna i zauzeti Carigrad, te “gde je srpska kuća biće srpsko”, govorili su Tarabići. Tada. Sasvim suprotno, period nakon Drugog svetskog rata karakteriše potpuno brisanje ovih napisa (jer ne odgovaraju novoj ideji o bratstvu i jedinstvu jugoslovenskih naroda), a na njihovo mesto dolazi, kako veli Antonić, “udvorničko proročanstvo”. Naime, najednom Tarabići proriču pojavu Josipa Broza Tita, to jest “čoveka plavih očiju na belom konju” na čijem čelu “sija zvezda”, a koji tera dušmane i čini “carevinu većom nego ikad”. Tarabići tada odjednom “proriču” i prekid ljubavi sa Rusima. Zatim, u novim ratnim godinama nakon raspada SFRJ, dešava se novi obrt. “Čovek plavih očiju” prestaje biti interpretiran kao Josip Broz Tito (ili se ova poglavlja sasvim izostavljaju), a nanovo postaju aktuelna “proročanstva” o Srbiji koja zauzima Bosnu i Hercegovinu, propasti Turske i islama, o Srbiji svuda gde su “srpske kuće”. Konačno, 2000. godine, Demokratska opozicija Srbije publikuje pamflet o proročanstvu Tarabića koje se tiče čoveka iz Koštunića ili tako nečeg.

Pored brojnih nedoslednosti i jednostavno falsifikata i fabrikacija (na koje minuciozno i inspirativno ukazuje Antonić), zadivljuje posve pravilno “usklađivanje” zvanične državne politike sa navodnim proročanstvima iz Kremana. Malo je baš tako dobrih primera neodvojivosti promocije natprirodnog i sasvim realnih političkih agendi.

Sve one koji spuštaju gard skepticizma i zahtevanja dokaza pred mogućnošću proricanja sudbine valja upitati par pitanja. Na primer, zašto današnje „proroke“ i njihova „proročanstva“ radije otpisujemo kao simptome psihičkih oboljenja, a sa manje skepse prihvatamo „proročanstva“ Tarabićevih? Uzgred, za života je i Miloš Tarabić bio smatran seoskim čudakom. Zatim, kako to da svi oni koji imaju moć da vide budućnost ne uspevaju osvojiti premije na lutrijama? Ako interes ovih vrača-pogađača i nije finansijski (a naravno da jeste), postoje različiti Crveni krstovi, Kuline i Zvečanske kojima bi novac dobro došao.

Lokalna verzija opšteg mita o proricanju budućnosti u vidu Tarabića iz Kremana može delovati folkloristički benigno. Međutim, nije baš tako. Verovanje u mogućnost proricanja budućnosti podrazumeva verovanje u fiksiranost te budućnosti, odnosno u nešto što se naziva sudbinom. Iako ponekad utešno, (lažno) verovanje u sudbinu pasivizira pojedinca i svaku društvenu promenu čini nemogućom. Čemu studije fizike ako će neko svakako otkriti automobil na vodu? Čemu mirovni pregovori ako nam je suđen kataklizmički rat? Verovanje u proročanstva utešno, ali i opasno amnestira od odgovornosti za svoj život. Kako veli ime onog sjajnog dokumentarca o još sjajnijem Džo Strameru: „Budućnost je nenapisana“.