Pljuvotina po našim obrazima

Koga je poslanik Velimir Novosrbijanac (Velimir Ilić) uvredio onom osudom pozivara na svečanost u Orašcu? Dobro, pljunuo je on, nesumnjivo, Rasima Ljajića, nosioca svih vrućih krompira one Koštuničine i ove Tadićeve vlade. Dobro, pljunuo je on i u sve one, kako kaže Pajtić, koji nisu Srbi. Ali, ljudi moji, pljunuo je i na nas, i još nas zapiš‘o. I u tome je stvar, što nas je onako bahato sa zakonom zaštićene govornice, zapljuvao i još jednom nas objavio i prijavio nas kao one koji ne mogu da žive ni sa sobom, a kamoli sa drugima. Možda je on pljunuo Ljajića, ali se ta njegova ljigava lučevina cedi sa lica sviju nas, i nema tu lakog brisanja, nema te maramice koja to može jednim potezom da obriše.

Njegovi sudruzi, zakonom zaštićeni (iako su, kako me je učio moj profesor političke sociologije Ljubomir Tadić, u nekim sistemima u nekim vremenima, od zakona izuzeti samo monarsi i idioti), jadno su reagovali, osim, donekle, onih koji su bili nekako institucionalno obavezni. Opet mi je i ovde prilično ogavno što su gotovo svi oćutali ovu tešku uvredu svih nas. Nije za skupštinu ove Srbijice u ovom sastavu ni to čudno, svašta smo tu videli i svašta se naslušali (ali, ne dao bog, nećemo više, ne da televizija i ne da onaj koji ima moćda naredi suprotno). Nekako mi je ova skupština gora i od onih koje je razjurivao onaj čijeg dela godišnjicu slavimo, i onih teatarskih njegovog naslednika i ubice. Ova je gora, ako ni zbog čeg drugog onda zbog toga što smo u izboru ove „kardeljevske“ (dvostepeni izbor) i mi, kao neki narod, koliko–toliko učestvovali, dok je sastav gore pomenutih bio, manje-više, staleški. Hteo sam da kažem kako smo za sastav i ne/rad ove skupštine svi mi, od osamnaeste pa naviše, krivi i odgovorni. Dakle i za pljuvačinu onog među izglednijim takmičarima za titulu prvog među jednakim decivilizatorima naše tranziciono bedne sadašnjosti. Naravno, kada je rečo odgovornosti, mislim i na odgovornost za pojavu onih koji su u „svojoj reči i delu“ jedinstveni i neuporedivi i koji nas teraju da se ogrešimo o cirkus i pijacu, o cirkusante i pijačare – jer se na njih pozivamo kada govorimo o onome što je „reči delo“ priličnog broja skupštinara.

Kaže se u komentarima ovog skupštinskog novosrbijanskog čina kako je to „pojedinačni slučaj“. No, da li je? Koliko treba da bude „pojedinačnih slučajeva“ pa da ih više ne smatramo „pojedinačnim slučajevima“, većda ih shvatimo kao pojavu koja svojim obimom, a pre svega svojom suštinom i implikacijama, zaslužuje svakojaku pažnju, a ne samo plaćenih čuvara „državnog morala“. Utoliko pre što su nam pojave bolesti beskrajne nacionalne mržnje još nedavno pokazale da su prepune epidemijskog, a bogami i pandemijskog potencijala.

(A sve nešto mnim kako ova novosrbijanska predstava i nije neki nacionalistički čin. Više mi taj performans naliči na patvorenu patoku od nacionalizma. Srbi, izgleda, više ne znaju ni nacionalisti da budu. Što mi reče poznanik koji srbovanje smatra svojom misijom: „Pravom srbskom nacionalisti bi bila čast što ga baš Rasim Ljajićpoziva na proslavu Ustanka“ – koji, uostalom, velju, nije podignut protiv turske, većprotiv dahijske vlasti. Ovi, sada, srpski nacionalisti ne znaju ni za čast, a izgleda ni za obraz!)

Prvi Novosrbijanac je gotovo sa izvinjenjem pljunuo po Rasimu Ljajiću, kao nešto ovako – kolege su, zna on čo’eka, ma nije on… čak je Rasim Velimiru prijatelj i drug… ali njegovo ime i prezime… drag mi je Rasim, ali su mi vaši glasovi draži… sve je to zbog Crnog Đorđa i Orašca… Kao da je hteo da nam kaže da jeste ciljao po Ljajiću, ali su mu meta i muslimani i Bošnjaci. A nesumnjivo, gađao je Vladu i sve u Vladi, gađao je vladajuću koaliciju i sve ljude koji vladaju ovom Srbijom. Ali, sve sam nekako mislio da on može bolje, a ne ovako k’o maksim po diviziji! Pa zašto im neko jednom ne kaže, Novosrbijancu i drugoj opoziciji, da gađanje iz svakog položaja i u svakoj prilici, po pravilu vodi promašaju. Velika mudrolija – bljuvotina leti prema Ljajiću, a izborna poruka („bljuvogram“) biračima novosrbima i onim starosrbima koji su željeni u redovima novosrba: Vidite koliko ja mrzim, vidite kako ja sve vidim, možda bi to nekom i promaklo, ali Deli-Velju nikako!

Uostalom kao što je rečeno, „Ko pogodi cilj promaši sve ostalo!“ Novosrbijanac je pogodio Srbe, a promašio sve ostale!

Slučaj Velimira Novosrbijanca je još jedan među mnogim pokazateljima metodske nemoći opozicionih stranaka. Naime, opozicione stranke, a shodno tome i njihovi poslanici, nisu u stanju da iznađu metode efikasnog skupštinskog rada. Supkultura političke opozicije je fokusirana na skupštinsku govornicu i na kontinuirano obraćanje biračima (a oni koji su na vlasti kao dosetili se, pa će im uskratiti tu priliku ukidanjem TV prenosa – „Našla krpa zakrpu“). A samo obraćanje biračima opozicioni reprezenti redukovali su na skandale. Ako elementarno odsustvo kulture u institucionalnom ponašanju jednog dela opozicije donosi glasove, onda su svi njihovi glasači zaslužni za ovakvu opoziciju, a ako ovakva opozicija nekim čudom ipak dođe na vlast, za takvu vlast ćemo svi mi biti zaslužni. Odgovornosti, pak, nema ni u jednom ni u mogućem drugom slučaju, sem ukoliko se pod njom ne razume – trpljenja posledica sulude politike – a u tome smo velemajstori!