Podaci i prazne priče

Pripadam poratnim generacijama, ali dovoljno spreman da pratim neprijatne rasprave o Drugom svetskom ratu i njegovim žrtvama na strani Srba, ali i drugih naroda nekadašnje jugoslovenske zajednice. Pre osamdesetih godina znali smo samo za jednu brojku koju niko nije poricao. U jednopartijskom režimu to nije bilo uobičajeno. Međutim, posle nastaju statistička istraživanja i saopštavanja rezultata. Pionir je bio dr Bogoljub Kočović, pravnik i statističar iz Pariza, nekada zaposlen i u francuskom Centru za naučna istraživanja. On je 1985. godine objavio knjigu „Žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji“ i pokazao da je broj od 1.700.000 žrtava značio verovatno demografske žrtve – šta bi bilo s brojem stanovnika kada ne bi bilo rata! Međutim, stvarne žrtve su, prirodno, manje: cela Jugoslavija je imala oko milion stvarnih žrtava. Posle tri godine, u Zagrebu je inž. Vladimir Žerjavić objavio svoja istraživanja i rezultati tih istraživanja pokazali su da je dr Kočović bio u pravu, da se nalazi ove dvojice skoro podudaraju. Statistički stručnjaci mogli bi da tvrde da su dr Kočović i inž. Žerjavić upotrebljavali dve različite statističke metode, ali su obe davale približno iste rezultate.
Ove godine, međutim, došao je i rezultat istraživanja žrtava u ustaškom logoru Jasenovcu, koji je objavljen krajem prošle godine, 3. decembra, u Politici. Pobuna je došla od ljudi iz Centra „Simon Vizental“, ali ne zbog objavljenog broja žrtava čija su imena upisana u Spomen-području Jasenovac – 69.842, od toga Srba 39.580 – već zbog toga što su biografije egzekutora ovog ustaškog klanja pretrpele „ulepšavanja i retuširanja fotografija“. Januara ove 2007. godine pojavili su se i novi brojevi za postradale u Jasenovcu (29. I); istina, oni nisu daleko od gornjih iako nisu istovetni: 84.300, od kojih Srba 47.666. Zanimljivo, nije bilo reakcije. U međuvremenu poznati, i jedan od najobjektivnijih istoričara posle Drugog svetskog rata, dr Venceslav Glišić objavio je u NIN-u 12. januara 2006. vest da je vršen popis žrtava 1964. ali samo popis žrtava „koje su stradale od okupatora i njihovih saradnika“, ali su „izostavljene i ovog puta žrtve četnika i kvislinga“; popisane su samo 597.323 žrtve u celoj Jugoslaviji.
Pored svih ovih nalaza, nedavno su došla do javnosti istraživanja o logorskim žrtvama od strane ljudi iz Instituta za modernu istoriju – odnosno Sime Begovića i dr Milana Koljanina. Ima naših čitalaca koji nisu „zadovoljni“, ali koji ne suprotstavljaju svim tim brojevima rezultate nekih novih istraživanja, već nam paušalno saopštavaju da se žrtve u Jasenovcu „kreću u rasponu od oko 80.000 do 127.000 ljudi“ (ko je, kada, i u kom svojstvu tvrdio?) Potom, da treba razlikovati „registrovane zatočenike“ od onih koji su stvarno boravili u logoru. I najzad da po nacističkim logorima nema „samo rodoljuba ili antifašista“ nego ima i kriminalaca, „belosvetskog ološa“ i drugih…
Treba se vratiti na prva istraživanja koja su statističko -matematičkog karaktera, a to su radovi dr Kočovića i inž. Žerjavića – sve dok ti nalazi ne budu demantovani od novih istraživanja! A dotle, sve je „pričam ti priču“, odnosno „pogibeljiomanija“, kako je poodavno govorio o našem kulturološkom problemu niko drugi nego bard našeg nacionalističkog naboja devedesetih godina, slikar Mića Popović.
Da pomenemo nalaze istraživanja ove dvojice: Srba (zajedno sa Crnogorcima) u Drugom svetskom ratu ubijeno je ukupno – po dr Kočoviću 537.000, a po inž. Žerjaviću – 550.000. Ako sve raščlanimo u postocima, videćemo da je, po dr Kočoviću, najviše stradalo za vreme Drugog svetskog rata u Jugoslaviji Crnogoraca – 10,4 odsto, potom Muslimana u Bosni i Hercegovini -7.4 odsto, Srba -6,9 odsto i najzad Hrvata -5,4 odsto.